Неименована песма Алексе Шантића 42
Пробудићу огањ од пламене страсти,
Полетићу лудо - да обвијем руком
Твоје вито тијело и да пијем сласти
Са усана твојих... Прећутаћу муком
Све што собом крије вео прошлих дана...
Угушићу боле и сјећат се нећу
Лажне вјере твоје, - извор мојих рана,
Што ми око муте, што ми сузе крећу.
Из пепела мртвог подигнућу храме
Уздања и среће, покоја и мира;
Повратићу снове из гробовске таме -
На прсима мојим зазвониће лира
Да прољеће слави ускрснулих нада.
Да, са уста мојих прелетити неће
Ни прекор, ни руга, нити клетва јада
За обману твоју... Пун усхитне среће,
Полетићу теби, чист, без сумње црне,
Кô вал што полети крају хриди оне,
Па је страсно љуби, на њедра јој срне,
Док раздробљен о њу у болима клоне...
18. септембра 1895.