Неименована песма Алексе Шантића 21
Једном данку
На уранку,
Крај потока, бистра врела,
Похвали се ружа бијела:
Што је цвијећа и што цвати,
Све што знаде мирисати,
Да се њојзи клањат мора
Са мириса и љепоте.
То зачуо, па се оте
Лаган вјетрић саврх гора,
Отео се, узвио се,
Па додирнô русе косе
Чеда мог;
С њих слађани мирис свио,
Па ружици одлетио
Усред њедра бијелог.
Ружа прену,
Сунцу глену,
Сунцу оде уздах њени,
Па од стида ружа ранка,
Бијела ружа мирисанка,
Пред вјетрићем порумени.