Неименована песма Алексе Шантића 19
Прислушкујем шапат звијезда далеки',
У косу ми мјесец златне зраке свија;
Са маслина струји повјетарац меки,
Па гроздове младе на лозици њија.
Поноћ је... Небеса трепере и сјају,
Прижељкује славуј у џбуну крај стазе,
И негдје далеко слатки гласи стају,
Кô да у гробове покојнима слазе.
Не кида ме немир, нит' ме боли даве.
Ноћ ми љубав шапће, пружа срећу благу;
Кô бор, што се диже у сводове плаве,
Ја сам јак, ја носим у свом срцу снагу.
Моја драга, дођи! Душа ми је јако
Зажељела милост и пољупце младе,
Ти са милог ока збриши санак лако
Па ми хајде крадом, да мајка не знаде.