Неименована песма Алексе Шантића 17
Ја не знам да си мени
У чашу отров лила
И да је твоја душа
Невјера хладна била.
Ја не знам да је лажан
Осмјејак уснâ твоји'
И у твом меком гласу
Да пуста варка стоји.
Ја не знам, док си мене
Идолом својим звала,
Потајно да си другом
Плави споменак дала.
Ја не знам, кад сам с тобом
У тихој ноћи био,
Анђео судбе моје
Да је сузице лио.
Ја не знам... У оном часу
Кад суза среће кану,
Кад први, слатки пољуб
Са твојих уснâ плану, -
Умро сам и издахнô...
И сад, кад поноћ тавна
Широким плаштом скрије
Горе и поља равна,
Ја блудим с тобом, мила,
И твоје име зборим,
У тавну вјечност гледам
И љубим, дршћем и горим...