Неименована песма Алексе Шантића 15
Моја је будућност суморна и тавна,
На истоку моме неће зора синут, -
Као мутни облак преко пустог гробља
Сви ће моји данци изнад мене минут...
У прољеће младо, кад се љиљан рађа,
У моме ће врту увеоци биват,
Са широких поља и азура плавог
Нити ће ме срећа нит' радост дозиват.
Моја је будућност сиротица худа,
Она мени неће погладити чело, -
Њене усне дрхћу од суморне зиме,
У косици њеној стрепи цвијеће свело.
Ал' ја стискам очи од призрака њеног,
Па се теби враћам, ој прошлости драга,
У наручја твоја ја се жељно склањам,
Па нит' среће тражим, нити више блага.
На самотном гробу, гдје ми мирно сниваш,
Ја се гријем жаром и ту берем цвијеће;
Ту, и мутна јесен кад с маглама броди,
Ружичасто љето нада мном се креће.
И у бурном часу весеља и шале,
Кад се с дружбом нађем и пехара лаћам,
Као сморен путник у завичај мили,
Теби, твоме гробу, ја се жудно враћам.
Па нит' бога кунем, нит' будућност молим
Да ми даде среће, покоја и блага;
Та све што ми небо и судбина крати
Ти ми њежно пружаш, ој прошлости драга...