Neimenovana pesma Alekse Šantića 15
Moja je budućnost sumorna i tavna,
Na istoku mome neće zora sinut, -
Kao mutni oblak preko pustog groblja
Svi će moji danci iznad mene minut...
U proljeće mlado, kad se ljiljan rađa,
U mome će vrtu uveoci bivat,
Sa širokih polja i azura plavog
Niti će me sreća nit' radost dozivat.
Moja je budućnost sirotica huda,
Ona meni neće pogladiti čelo, -
Njene usne drhću od sumorne zime,
U kosici njenoj strepi cvijeće svelo.
Al' ja stiskam oči od prizraka njenog,
Pa se tebi vraćam, oj prošlosti draga,
U naručja tvoja ja se željno sklanjam,
Pa nit' sreće tražim, niti više blaga.
Na samotnom grobu, gdje mi mirno snivaš,
Ja se grijem žarom i tu berem cvijeće;
Tu, i mutna jesen kad s maglama brodi,
Ružičasto ljeto nada mnom se kreće.
I u burnom času veselja i šale,
Kad se s družbom nađem i pehara laćam,
Kao smoren putnik u zavičaj mili,
Tebi, tvome grobu, ja se žudno vraćam.
Pa nit' boga kunem, nit' budućnost molim
Da mi dade sreće, pokoja i blaga;
Ta sve što mi nebo i sudbina krati
Ti mi nježno pružaš, oj prošlosti draga...