Незахвални син
0001 Храни мајка девет кћери младих
0002 И десетог нејака Стјепана,
0003 Све преслицом и руком десницом.
0004 Када их је мајка отхранила,
0005 Све је кћери за господу дала.
0006 Сам остаде нејачак Стјепане.
0007 Кад је Стипо женидбе дорасто,
0008 Он говори својој милој мајки:
0009 „Ајде, мајко, жени мене млада,
0010 Ајд ми проси бриткињу дјевојку!“
0011 Ал говори стара мила мајка:
0012 „Се су кучке бриткиње дјевојке.
0013 Не узимај, свјетује те мајка,
0014 Она ће те раставити с мајком.“
0015 Ал то Стипо не слушао мајке,
0016 Већ он проси бриткињу дјевојку,
0017 Испросио и у двор довео.
0018 Није прошло ни годину дана,
0019 Ни година нити половина,
0020 По двору се л’јепа љуба шеће.
0021 Ал говори нејаки Стјепане:
0022 „Срце моје, Анђелијо љубо!
0023 Или су ти двори у невољи,
0024 Или ти је свила помрчала,
0025 Или ти је додијала мајка,
0026 Па се тужна по дворових шећеш?“
0027 Проговара Анђелија љуба:
0028 „Давор јеси, господар-Стјепане!
0029 Да су мени у невољи двори,
0030 Ми би друге дворе саградили.
0031 Да је мени свила помрчала,
0032 Ми би другу свилу набавили.
0033 Ал је мени мајка у невољи,
0034 Ој Стјепане, драги господаре!
0035 Ако не ћеш погубити мајку,
0036 Ја ћу млада себе погубити,
0037 Погубити или утопити,
0038 Не ћу бити твоја вјерна љуба.“
0039 То се Стипи ино не могаше.
0040 Мислио је мисли свакојаке,
0041 Најпослије на једну смислио.
0042 Послушо је Анђелију љубу,
0043 Он узима стару милу мајку,
0044 Па је њоје тихо говорио:
0045 „Ој старице, стара мила мајко!
0046 Љуто мене заболила глава.
0047 Хајдмо, мајко, у гору зелену
0048 Мени брати траве и л’јекове,
0049 Па ћу моју изл’јечити главу.“
0050 То је мајка послушала сина.
0051 Узе Стипо своју милу мајку,
0052 Узе мајку за десницу руку,
0053 Пак се шеће у гору зелену.
0054 Он се крије од јеле до јеле,
0055 Да га мајка нејака не види.
0056 Оста мајка у гори зеленој
0057 Кукајући кано кукавица
0058 И преврћућ кано ластавица.
0059 Он се шеће двору бијелому,
0060 Ниј’ му могло срце одолити,
0061 Да погуби стару милу мајку.
0062 Кад је дошо близу б’јелог двора,
0063 Пред њега се ишетала љуба.
0064 Па говори Анђелија љуба:
0065 „Ој Стјепане, драги господаре!
0066 Не ћу теби вјеровати млада,
0067 Да си смако своју милу мајку,
0068 Док не видим мајкина срдашца,
0069 Та на твому мачу проганому.“
0070 Кад је Стјепан р’јечи разумио
0071 Несретнице Анђелије љубе,
0072 Он се враћа трагом унатраге,
0073 Па се крије од јеле до јеле,
0074 Да га мајка нејака не види.
0075 Кад угледа стару милу мајку,
0076 Ал му мајка с листа воду пије.
0077 Стаде Стјепан за јелу зелену
0078 И узима ноже од појаса.
0079 Закла мајку као младо јање,
0080 Вади Стјепан срце материно,
0081 Замота га у свилну мараму,
0082 Па га меће у своја њедарца,
0083 Пак се шеће двору б’јеломе.
0084 Кад је дошо двору на капију,
0085 Потепе се нејаки Стјепане
0086 И упаде на ноге лагане.
0087 Пробуди се срце материно,
0088 Из њедара Стипи проговара:
0089 „Уби л’ ми се, драго д’јете моје?
0090 Ој Стјепане, моје радовање!
0091 Ја сам тебе л’јепо свјетовала:
0092 Не узимај бриткиње дјевојке,
0093 Јер ће тебе с мајком раставити.
0094 Ал ти, Стипо, не послуша мајке.
0095 Неш се д’јете гр’јеха опростити,
0096 Него иди у гору зелену,
0097 Гдје си своју мајку погубио,
0098 Ондје зиђи цркве и олтаре,
0099 И даривај сл’јепе и кљакаве.
0100 Метни срце мјесто сакрамента,
0101 Пред олтаром девет годин клечи,
0102 Док из срца б’јели лијан никне.
0103 На олтару нека срце буде,
0104 Док од тебе отај гр’јех не пројде.“
0105 Кад је Стјепан тај глас разумио,
0106 Да је срце мртво говорило,
0107 Онда се је Стјепан промислио,
0108 Да је јако смртно сагр’јешио.
0109 Кад је дошо у горње чардаке,
0110 Он узима сабљу са чивије,
0111 Па удара Анђелију љубу,
0112 Удара ју по свиленом пасу.
0113 Моли њега Анђелија љуба:
0114 „Не удри ме, мили господару,
0115 Чедо ми је под свилним појасом!“
0116 Ал говори нејаки Стјепане:
0117 „Од зла рода нек ни ни порода,
0118 Од зле кучке нек ни ни штенаца!“
0119 Када ју је Стјепан сасјекао,
0120 Онда иде у гору зелену,
0121 Гдје је стару погубио мајку.
0122 Ондје зиђе цркве и олтаре
0123 И дарује сл’јепе и кљакаве.
0124 На олтар је срце поставио,
0125 Девет годин пред њим је клечао,
0126 Док се није гр’јеха опростио.
0127 Кад из срца б’јели лијан ниче,
0128 Онда Стјепан божју милост стече.
0129 Када се је гр’јеха опростио,
0130 Он се шеће двору бијелому,
0131 Пак се јунак с бољом оженио
0132 И с њом л’јепи пород изродио.
0133 Све синове жени од господе.
0134 Давно било, сад се спомињало.
