Мајка гоји к ћерцу јединицу,
Три лети јој име зибирала,
А четрто злато материно.
Када злато већ на добу дошло,
Злато би се радо оженило. 5
Просили ју просци на све стране,
Ал ју мајка од мила недаје,
Просил јује Вујо Зеленчићу,
Њему ју је обећала мајка,
Обећала и прстеновала. 10
Просил ју је краљу младо диете
И њему ју обећала мајка,
Обећала и прстеновала.
Када чуо Вујо Зеленчићу
Срдит оде из драгина двора, 15
Те зајаше коња виверицу.
И он трчи прико поља равна.
Дуго за њим гљедивала драга,
Још је својој мајки говорила!
О прокљета моја мајко била, 20
Ено јаше Вујо Зеленчићу,
Иде лежат на мртве постиље!
Зато мајка ништа и нехаје,
Већ напише листак, књиге биеле,
Пак ју шаље будућему зету, 25
А ка краљу, младому диетету.
Ва књиги му лиепо говорила:
О мој зете краљу, диете младо:
Ти сакупи сваћу и сватове
Па ти приди по младу диевојку, 30
Кад прочита краљу диете младо,
Кад прочита листак књиге биеле,
Он сакупи сваћу и сватове,
И он иде по младу диевојку.
С дуга јих је млада угљедала, 35
Још њим брже супрот дошећала.
Па је краљу лиепо говорила:
Не пељај ме чез ту чрну гору,
Већ ме пељај покрај Вује дворих,
Да ме види Вује стара мајка. 40
Лиепо ј' краљу драгу послушао,
Те ју пеља покрај Вује дворах.
Кад су пришли пред Вујине дворе.
Тад говори злато материно
Бора теби краљу младо диете, 45
Пуст ме видит Вују Зеленчића,
Кади лежи на мртвих постиљах.
Ал говори краљу диете младо:
Ходи, злато, колико ти драго.
Кад је пришла до Вујине главе, 50
Онди ј' она сузе проливала.
Ал говори Вујо Зеленчићу:
Бога теби моја мајко мила
Ча су нами двори сагњилели,
Да сад на ме тиха роса пада? 55
Ал говори болна Вује мајка:
Нису нами двори сагњилели,
Нити на те тиха роса пада,
Већ су сузе твоје виерне љубе.
И млада му тихо беседила: 60
Ако ћу те жива учинити,
Негрем ти ја из камаре ванка.
Ал говори скоро мртав Вујо:
Касно ј' мила, доба о полдана!
То изусти и душицу пусти. 65
Удрила се ј' млада по срдачцу:
Пукло јој је на двоје срдачце.
Говори јој Вујова мајчица:
Мили Боже чуда великога,
Кади мртав јунак и диевојка! 70
А говори краљу младо диете:
Прокљет био сваки овак' јунак,
Који даје драгој све по вољи!
Па он кући сваћом без диевојке.
Хрватске народне пјесме, сакупљене страном по приморју а страном по граници, сабрао Стјепан Мажуранић, учитељ, свезак I, у Сењу, тиском и накладом Х. Лустера, 1876., стр. 80-83.
