Невјерно кумство

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу


5

Невјерно кумство

(Из Херцеговине)

Покликнула нагоркиња вила,
Са Јастреба високе планине,
Она виче бијелу Карловцу,
По имену Љутицу Богдана:
„О ђидијо Љутица Богдане! 5
„Сутра свиће света неђељица
„И неђеља и васкрсеније,
„Ти ћеш добро, побро, уранити,
„Уранити пребијелој цркви
„На јутрењу и на литурђију, 10
„Понијећеш седамнест дарова,
„Доћи ће ти седамнаест кума,
„И донјети ђецу у нарамку,
„Да их крстиш у бијелој цркви,
„Двије су ти из далека куме. 15
„Једна ти је од сињега мора,
„А друга је од тиха Дунава,
„Она кума што је од Дунава,
„У ње има ђеце деветоро,
„Деветоро све мушкијех глава, - 20
„Што је кума од сињега мора,
„И у ње је ђеце деветоро,
„Деветоро, девет ђевојака,
„А ниједне мушке главе нејма:
„Оне хоће стајат' напоредо, 25
„И чекаће свога мила кума
„И држаће ђецу у нарамку,
„Под пазухом кумовске дарове,
„Како која теби долазиће,
„Љубиће те у скут и у руку,
„Даваће ти чедо у нарамак,
„Испод скута танке бошчалуке;
„Што т' је кума од мора сињега,
„Дарак ће ти најбољи донјети,
„Бошчалука од сухога злата,
„И у њему пуну чизму блага,
„Кад у цркву ђецу унесете,
„Да ти њојзи чедо размијениш.
„Женску главу а за мушку главу,
„А немој се преварит”, Богдане,
„Немој њима ђеце мијењати,
„Јер ће ти се криво бити клети,
„А ти немаш већ једнога сина
„И то чедо у бешпици лудо.“
Ту Богдане санак борављаше,
Не борави љуба Богданова,
Она буди Љутицу Богдана,
Све Богдану по истини каже.
Па Богдане рано уранио,
Опреми се у бијелу цркву
И седамнест понесе дарова,
Чим ће своје даровати куме.
Кад све куме цркви долазиле,
На пореду пред црквом стајаху,
Свака чедо држи у нарамку,
Под пазухом танене дарове.
Кад међу њих Богдан долажаше,
И кумама Бога називаше,
Куме њему љепше прихватаху,
Пред њиме се смјерно поклоњаху.
Како која кума долажаше,
Свесрдно се њему поклоњаше,
Љубе њега у скут и у руку,
У нарамак чеда му даваху
Испод руке танке бошчалуке;
Кад од мора кума долажаше,
Куму даде чедо у нарамак,
Испод руке златна бошчалука,
И у њему пуну чизму блага,
Па га грчки кума замолила:
„А мој куме, Љутица Богдане!
„Кад у цркву ђецу унесемо,
„На крштењу чедо ми размјени
„Женску главу а за мушку главу,
„А од куме, мој милосни куме,
„Што имаде девет мушких глава,
„Јер у мене мушка чеда нејма,
„А имадем девет ђевојака.“
Кад у цркву ђецу унесоше,
Кумује их Љутица Богдане,
И кумова ђеце седамнаест
Па кумама ђецу изношаше,
Куми даде од мора сињега,
Мушко чедо а за женску главу
Оно женско куми од Дунава,
Која има до девет синова.
Па с' отале куме разлазише,
Свака иђе завичају своме,
Оде кума од тиха Дунава
Право доље преко поља равна,
Љуто јој се чедо расплакало,
Њега тјеши, утјешит' не море,
Она сједе у зелену траву,
Па је мало чедо развијала.
А кад виђе да је женска глава,
Поврати се кума од Дунава,
Она дође до бијеле цркве,
А до кума Љутице Богдана,
Па говори милосница кума:
„А мој куме, Љутица Богдане!
„За што мени чедо промијени?
„Јера кумe? сапело те кумство!
„Бог т' убио и свети Јоване!“
Љуто јој се Богдан кунијаше:
„Нисам кумо, живота ми мога!
„Нијесам ти чедо промјенио;
„Ако ми се томе не вјерујеш,
„Ја не имам од срца евлада
„Већ Божура у бешици сина,
„Ја печена изио Божура
„Трећи данак на васкресеније,
„Ако сам ти чедо промјенио.“
Кума куму тихо говораше:
„Е да Бог да, мој милосни куме!
„И то ти се брже догодило.“
Узе чедо, па оде низ поље,
ЈКенску главу а за мушку главу,
Однесе га тихоме Дунаву.
Кад се сврши часна литурђија,
Оде Богдан пребијелој кули,
Па се диже у лов у планину
Са својијех тридесет момака,
Лов ловио три бијела дана,
Ништа му се уловит" не даје.
Поврати се Љутица Богдане.
Чудно му се чудо удесило
Од Божура у бешици сина,
Сатвори се у јање бијело,
Па се игра по шикли одаји,
За њим трчи да г" ухвати мајка,
Одаји се отворише врата,
Док излеће јање на авлију,
Поћераше јање по авлији,
Гоњају га и тамо и амо;
Од авлије с отворише врата,
Из авлије јање побјегнуло,
Добјегнуло до градске капије,
А на граду затворена врата;
Ту гоњају јање да ухвате,
Док се сама отворише врата,
Мало јање на поље побјеже,
Пољем трче Богданова љуба
Не би л' своје јање ухватила,
Утече јој јање у планину,
А срете га Љутица Богдане
Са својијех тридесет момака.
А кад јање угледа Богдане
Он момцима тихо говораше:
„Слуге моје! јање облетите,
„Облетите, па га ухватите.“
Слуге оно јање облeћеше,
Облeћеше, па га ухватише,
И Богдану јање донесоше.
Тад им вели Љутица Богдане:
„Моје слуге! јање закољите,
„Закољите, па га испеците,
„Да ручамо ручка господскога,
„Другог лова нисмо уловили.“
Заклаше му јање пребијело,
Заклаше га, па га испекоше,.
Туј ручаше ручка господскога,
Десну плећку Богдан одсијече
Да понесе љуби и Божуру.
Мало стрмо низ планину бише,
Док сретоше четири робиње,
Оне траже јање пребијело,
И за њима љуба Богданова,
Љуто цвили Богданова љуба:
„Господару, Љутица Богдане!
„Срете л' тамо твог сина Божура?“
Одговара Љутица Богдане:
„Де не лудуј, моја вјерна љубо!
„Ђе ћу срести чедо из бешике?“
„Господару, Љутица Богдане!
„Јесте л' срели јање пребијело?“
„Јесмо срели, моја вјерна љубо!
„Јесмо срели, јесмо ухватили,
„Закласмо га и испекосмо га,
„И господски ручак ручали смо,
„И теби сам плећку оставио.“
Кад потеже плећку из бисага,
Али десна Божурова рука.
Тад му вели вијерница љуба:
„Господару, Љутица Богдане!
„Је ли тебе вила дозивала,
„Да ти кумам чеда не мијењаш
„Не мијењаш, и не превариш се
„На њезина златна бошчалука
„И у њему пуну чизму блага;
„Знаш Богдане, драги господару! 190
„Да с' не ваља заклињати криво?“



Извор[уреди]

Српске народне пјесме из Босне и Херцеговине: Епске пјесме старијег времена. Скупио Богољуб Петрановић. На свијет издало „Српско учено друштво”. У Биограду, у државној штампарији 1867., стр. 40-46.