Невјерница љуба

Извор: Викизворник


Невјерница љуба

Српске пјесме из Дубровника

Горила је Јанина планина,
Горила је три бијела данка,
И три дана и три мркле ноћи.
Из ње бјежи Ђуре јунак добар
Са Стјепаном понејаким сином, 5
Анђелијом вјерном љубом својом.
Кад су дошли врх горе зелене,
Ал’ је Ђуро љуби говорио: —
— „Теби бора, вјерна љубо моја,
Бн л’ се мого поуфати у те, 10
Тешки ме је санак оборио? — “
Она му је млада говорила:
— „У ме Ђуро како и сам у се!“
Позаспаше како и заклани.
Кад то види Анђелија љуба, 15
Повеже му руке наопако,
Хитре ноге под вита колена,
Те му узме невјерница љуба
Златни камен из жута перчина,
Па дозивље Турке Јањичаре: 20
— „На ноге се Турци Јањичари,
Л’јепа сам вам лова уловила,
Л’јепа лова Ђурнцу младога!“
Када су је Турци разумјели,
Овако су младој говорили: — 25
— „Не будали женска страшивице,
Не би њега виле ухватиле,
Камо ли би женска страшивица! —“
Али им је млада говорила:
— „Тврда вјера, мила браћо моја, 30
Тврда вјера, преварит вас не ћу! —“
Када су је Турци разумјели,
Хитро су се на ноге скочили,
Повалили Ђурицу младога,
Па га вежу коњу за седлашце, 35
Па с’ упуте у гору зелену.
Кад су дошли по напр’једа мало,
Ал је Стјепан баби говорио:
— „Ајме мени, мој мили бабајко,
Малашан сам, уморио сам се, 40
Остаћу ти у гори зеленој!“ —
Али му је бабо говорио:
— „Ах, Стјепане, драго дјете моје,
А ти моли милу мајку твоју,
Да те стави на коња преда се!“ — 45
Како га је д’јете разумјело,
Старици је мајци говорило:
— „Ајмех мени, мила мајко моја,
Малашан сам, уморио сам се,
Ухити ме на коња преда се, 50
Остаћу ти у гори зеленој!“ —
Али му је мајка говорила:
— „Ход’ отоле невјерно кољено,
Од зла оца нису добра дјеца!“-—
Пак пођоше по напријед мало. 55
Кад су дошли врх горе зелене,
Ал се Турци уморили бише
И туте су починули малко,
Пак се рујна понапили винца,
Па заспали као и заклани. 60
Кад то види Ђуро јунак добар,
Стјепану је сину говорио:
— „Ах, Стјепане, драго д’јете моје,
Повади ми ножа иза паса,
Тер м’ опрости б’јеле руке моје?“ — 65
Како му је руке опростио,
Али га је порезао мало,
Ал је Ст’јепо баби говорио:
— „Ајмех, мени мој мили бабајко,
Ал те јесам порезао мало!“ — 70
Али му је бабо говорио:
— „С’јеци синко, до крви и меса,
Само прости б’јеле руке моје!“ —
Када му је руке опростио,
Свијетле се ћорде добавио, 75
Сјече Турке на обедв’је руке.
Све пое’јече, нико не остаде.
Кад то види Анђелија љуба,
Бјежи бјегом у гору зелену
Али јој је Ђуро бесједио: 80
— „Не бјежи ми, невјернице моја,
Не бјежи ми убјегнути нећеш,
Јер да си ми јучер убјегнула,
Данас би те јунак ухватио!...“ —
Пака јој је тихо бесједио: 85
— „Теби бора, невјернице моја,
Али волиш, да те коњи тару,
Али волиш, да те ћорда с'јече,
Али св’јетлит вечер за вечером?“ —
Али му је млада бесједила: 90
— „Н’јесам трава, да ме коњи тару,
Н'јесам дрво, да ме ћорда с’јече:
Ја ћу свјетлит вечер за вечером!“ —
Пак јој гради од воска кошуљу,
Па му свјетли вечер за вечером. 95
Када су јој руке догорјеле,
Стјепана је сина дозивала:
— „Ој Стјепане, драго д’јете моје,
Опрости ми бјеле руке моје,
Којим сам те мајка загрлила?" — 100
Али јој је синак говорио:
— „Нека горе невјернице мајко,
Нека горе да би изгорјеле,
За невјеру коју нам чинила!" —
А кад су јој прси догорјеле, 105
Стјепана је сина дозивала:
— „Ој Стјепане, драго д’јете моје,
Опрости ми б’јеле дојке моје,
Којим сам те мајка задојила?" —
— „Нека горе невјерница моја, 110
Нека горе да би изгорјеле,
За невјеру коју нам чинила!" —
Па кад су јој уста догорјела,
Стјепана је сина дозивала:
— „Ој Стјепане, драго д’јете моје, 115
Опрости ми б’јела уста моја
Којим сам те мајка целивала?" —
— „Нека гори невјернице мајко,
Нека гори да би изгорјела
За невјеру коју нам чинила!"[1] 120

Приопћио Вид Вулетић-Вукасовић.



Референце[уреди]

  1. Ову сам пјесму забиљежио у Брсечинама код Дубровника. У њој је страховита народна освета за невјеру, те се по њој позна колико је наш народ и у древна времена штитио домаћу част, те се поносио части и образом. Остали народи укопају обично живу невјерницу љубу, а Србин је спржи на ватри, те исти синак нема милости од рођене мајке... Ово је варварско дјело, али свакако у њему се истиче српски понос, те Србин неће, да окаља своје ћорде о невјерну жену, но је гори у жестокој ватри, а то је и вјечна педепса за гријехе.... В. В. В.

Извор[уреди]

  • Босанска вила, 1890, година V број 3. Сарајево, 15. фебруара 1890, стр. 43-44.