Невјера љубе Поповић-Стојана

Подиже се Поповић Стојане
У тазбине с Анђелијом љубом.
Кад су били насред горе чарне,
Ал’ беседи Поповић Стојане:
"Анђелијо, моја верна љубо,
"Попевај де, те ме разговарај,
"Нешто ме је санак обрвао,
"Бог ће дати, те ће добро бити."
Ал’ беседи Анђелија љуба:
"Господару, Поповић-Стојане,
"Ја би теби рада попевати,
"Ал’ ј’ у гори Усарин Милета,
"Коме сам ја јадна поклоњена
"Јошт код мајке од седам година."
Пак потеже танко гласовито:
"Ди си јако, Усарин-Милета,
"Ево теби Поповић-Стојана."
А кад дође Усарин Милета,
Узеше се за свилен-појасе,
Носише се летњи дан до подне.
Милету је пена подузела,
А Стојана бела и крвава,
Пак беседи Поповић Стојане:
"Анђелија, моја верна љубо,
"Што си стала како камен сињи,
"Већ помогни мени јал’ Милети,
"Боље ти је мени да помогнеш,
"Јер си са мном три родила сина."
Ал’ приступи Анђелија љуба,
Она вади свилену мараму,
Пак Стојану беле руке веже,
Ал’ повика из горице вила:
"Бога теби, Поповић-Стојане,
"Зар те није научила мајка,
"Не носиш ли код себека биља?"
Ал’ се сети Поповић Стојане,
Он се сети, што му вила каже,
Пак он трже ножа од себека,
Пак удари Милету у срце.
У Милете три срца бијау:
Једно му је пеном попенуло,
Друго му се истом разиграло,
А треће му јошт за бој и не зна.
И увати Анђелију љубу,
И он оде у догање дојне.
Беле јој је просекао дојке,
И кроз дојке прометао рке;
Савеза јој косу на вр главе,
Намаза је праом и сумпором,
Пак ужеже рујну косу њену,
И он седе ладно вино пити,
А она му сама собом светли.
Кад догоре до очију њени,
Беседи му Анђелија љуба:
"Зар не жалиш моје очи чарне,
"Доста су те пута угледале" -
"Доста мене, а више другога."
Кад догоре до лица њенога,
Ал’ беседи Анђелија љуба:
"Зар ти није бела лица жао,
"Доста си га пута пољубио?"
А он мучи, ништа не беседи.
Кад догори до утробе њене,
Ал’ беседи Анђелија љуба:
"Господару, Поповић-Стојане,
"Тако т Бога’ и светог Јована!
"Угаси ми косу на вр главе,
"Живо ми је чедо под појасом."
Ал’ беседи Поповић Стојане:
"Од зле кучке ни штене не ваља,
"А камо ли од тебека чедо."