Невера љубе Поповића Стојана

Поранио Поповић-Стојане
С Анђелијом љубом у тазбину.
Кад су били сред горе зелене,
Ал' беседи Поповић-Стојане:
„Анђелија, моја верна љубо,
„Попевај ми танко, гласовито,
„Врло ме је санак обрвао,
„Бог ће дати, да ће добро бити!“
Она њем у тихо проговара:
„Господару, Поповић-Стојане,
„Ја бих тебе попевала лепо,
„Ал° смо саде у гори зеленој,
„Ово ј' гора усарин-Малеша,
„Он је мене био испросио,
„Ти си дош'о, па ме препросио.
У мене је грло врло јасно,
У гори је усарин-Малешу
„Па ће чути усарин-Малешу
„И познаће, да је грло женско,
„Он је са мном доста пута био,
„У механи рујно вино пио,
„Изаћи ће на друма царева
„Мед нама ће заметнути кавгу.“
Њој говори Поповић-Стојане:
„Запопевај, моја верна љубо,
„Врло танко, али гласовито,
„Ти се не бој усарин-Малеша.“
Кад је она саслушала речи,
Запопева Анђелија љуба
Врло танко, али гласовито.
Кад запева, чарна гора јечи,
Са горице опадало лишће.
То дочуо усарин-Малешу
и познао , да је грло женско ,
Да је грло Анђелије љубе.
Па изађе усарин- Малешу,
Па он стаде на друма царева
И дочека Попова Стојана.
Говори му Поповић-Стојане:
„Сврни с пута, усарин-Малешу.“
А он њему оштро одговара:
„Нисам жена, да ти сврћем с пута,
Већ сам јунак, да се огледамо.“
Узеше се за плећа јуначка,
Носише се летњи дан до подне:
Малеша је пена попаднула,
A Стојана бела и крвава.
Стала љуба, па сам' у њих гледи,
Ал' говори Поповић-Стојане:
„Што си стала, моја верна љубо,
„Што си стала, окаменила се?
„Је л' помози мени, је л' Малешу.“
Кад је љуба саслушала речи,
Она трже ноже од појаса,
Не удара усарин-Малеша,
Већ удара господара свога,
Господара, Попова Стојана.
Ту је њега добра срећа срела,
Трже главу у зелену траву,
Не погоди по беломе грлу,
Већ сасече са калпака перје.
Цикну, врисну Поповић Стојане,
Цикну, врисну како љута гуја,
Па удара усарин-Малеша.
Како га је лако ударио,
Са црном га земљом саставио.
Па ухвати своју верну љубу:
„Курво, кучко, моја невернице,
„До сад си ми верна љуба била,
„А од сад си моја неверница.“
Извади јој оба ока чарна,
Па јој даде огледало сјајно:
„На ти, курво, огледало сјајно,
„Огледај се, какво ти је лице,
„Је л' ти лепо к'о 'но што је било."
Остави је у гори зеленој,
Па он оде своме белом двору.

Извор

Б.М. 1875. Српске народне песме. Панчево, Наклада и штампарија браће Јовановића. стр. 149-151.