Nevera ljube Popovića Stojana

Poranio Popović-Stojane
S Anđelijom ljubom u tazbinu.
Kad su bili sred gore zelene,
Al' besedi Popović-Stojane:
„Anđelija, moja verna ljubo,
„Popevaj mi tanko, glasovito,
„Vrlo me je sanak obrvao,
„Bog će dati, da će dobro biti!“
Ona njem u tiho progovara:
„Gospodaru, Popović-Stojane,
„Ja bih tebe popevala lepo,
„Al° smo sade u gori zelenoj,
„Ovo j' gora usarin-Maleša,
„On je mene bio isprosio,
„Ti si doš'o, pa me preprosio.
U mene je grlo vrlo jasno,
U gori je usarin-Malešu
„Pa će čuti usarin-Malešu
„I poznaće, da je grlo žensko,
„On je sa mnom dosta puta bio,
„U mehani rujno vino pio,
„Izaći će na druma careva
„Med nama će zametnuti kavgu.“
Njoj govori Popović-Stojane:
„Zapopevaj, moja verna ljubo,
„Vrlo tanko, ali glasovito,
„Ti se ne boj usarin-Maleša.“
Kad je ona saslušala reči,
Zapopeva Anđelija ljuba
Vrlo tanko, ali glasovito.
Kad zapeva, čarna gora ječi,
Sa gorice opadalo lišće.
To dočuo usarin-Malešu
i poznao , da je grlo žensko ,
Da je grlo Anđelije ljube.
Pa izađe usarin- Malešu,
Pa on stade na druma careva
I dočeka Popova Stojana.
Govori mu Popović-Stojane:
„Svrni s puta, usarin-Malešu.“
A on njemu oštro odgovara:
„Nisam žena, da ti svrćem s puta,
Već sam junak, da se ogledamo.“
Uzeše se za pleća junačka,
Nosiše se letnji dan do podne:
Maleša je pena popadnula,
A Stojana bela i krvava.
Stala ljuba, pa sam' u njih gledi,
Al' govori Popović-Stojane:
„Što si stala, moja verna ljubo,
„Što si stala, okamenila se?
„Je l' pomozi meni, je l' Malešu.“
Kad je ljuba saslušala reči,
Ona trže nože od pojasa,
Ne udara usarin-Maleša,
Već udara gospodara svoga,
Gospodara, Popova Stojana.
Tu je njega dobra sreća srela,
Trže glavu u zelenu travu,
Ne pogodi po belome grlu,
Već saseče sa kalpaka perje.
Ciknu, vrisnu Popović Stojane,
Ciknu, vrisnu kako ljuta guja,
Pa udara usarin-Maleša.
Kako ga je lako udario,
Sa crnom ga zemljom sastavio.
Pa uhvati svoju vernu ljubu:
„Kurvo, kučko, moja nevernice,
„Do sad si mi verna ljuba bila,
„A od sad si moja nevernica.“
Izvadi joj oba oka čarna,
Pa joj dade ogledalo sjajno:
„Na ti, kurvo, ogledalo sjajno,
„Ogledaj se, kakvo ti je lice,
„Je l' ti lepo k'o 'no što je bilo."
Ostavi je u gori zelenoj,
Pa on ode svome belom dvoru.

Izvor

B.M. 1875. Srpske narodne pesme. Pančevo, Naklada i štamparija braće Jovanovića. str. 149-151.