Небесни звуци

Војислав Илић

Небесни звуци Писац: Војислав Илић

Небесни звуци

На крилу рајских снова, у часу тишине бајне,

Побожну душу диже лахора благи лет,

Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне,

И смерна душа види небески, зрачни свет.

Светови доле блуде... Над њима вечност тавна

Спокојно, тихо спушта копрене своје скут,

И круна божијег труда, светило ведрога дана,

У мирном ходу своме свршава дневни пут.

Ту, дигнув руку своју спрам зрачног погледа свога,

Херувим с пажњом следи времена бурни ход,

И тихом, рајском песмом он слави љубав и бога,

И песмом својом снажи самртни људски род.

У току бурних дана ти благи, небески гласи,

Смртноме створу дају питому, рајску ћуд,

И у том слатком часу пожуда адска се гаси,

И смерна, света љубав таласа људску груд.

Тако у бледи сутон на мирне и цветне равни

Бисерна роса пада. И лахор свеж и драг

Ковиље густо стреса и лети у бескрај тавни,

И слатки мирис буди и шумор, тих и благ.

август, 1883

Извори

• Војислав Илић: Целокупна дела, Књига I, страна 208-209, Издање Свесловенске књижаре, М. Ј. Стефановића и Друга, Београд, 1922.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.