Небесни звуци
| Небесни звуци Писац: Војислав Илић |
Небесни звуци
На крилу рајских снова, у часу тишине бајне,
- Побожну душу диже лахора благи лет,
Кô мирис руже мајске на крилу зорице сјајне,
- И смерна душа види небески, зрачни свет.
Светови доле блуде... Над њима вечност тавна
- Спокојно, тихо спушта копрене своје скут,
И круна божијег труда, светило ведрога дана,
- У мирном ходу своме свршава дневни пут.
Ту, дигнув руку своју спрам зрачног погледа свога,
- Херувим с пажњом следи времена бурни ход,
И тихом, рајском песмом он слави љубав и бога,
- И песмом својом снажи самртни људски род.
У току бурних дана ти благи, небески гласи,
- Смртноме створу дају питому, рајску ћуд,
И у том слатком часу пожуда адска се гаси,
- И смерна, света љубав таласа људску груд.
Тако у бледи сутон на мирне и цветне равни
- Бисерна роса пада. И лахор свеж и драг
Ковиље густо стреса и лети у бескрај тавни,
- И слатки мирис буди и шумор, тих и благ.
август, 1883
Извори[уреди]
- Војислав Илић: Целокупна дела, Књига I, страна 208-209, Издање Свесловенске књижаре, М. Ј. Стефановића и Друга, Београд, 1922.
|