Небесни гост (Милета Јакшић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Небесни гост
Писац: Милета Јакшић




        
НЕБЕСНИ ГОСТ

Ноћ је... Још дрема земља у мраку,
Ал’ небо пламти у чудном сјају,
Млечни пут гори, па се повнја,
К’о сјајна стаза к земљину крају.
А по њој звуком песме далеке
Под царским знаком звездана венца
Анђели прате детенце свето
Малога Бога, Христа младенца.
Песма се ближи... пастири слукте —
С Истока букте
Водиље звезде пламени зраци,
Народ се буни, Сијон комеша,
За звездом хитно иду мудраци.
Страхује земља, јер Бога слути,
Слама се злати, вертеп се блиста,
Даре спремају волсви, пастири,
Матерње крило девојка чиста.
К’о бурни вал се народ гомила
Тамо, где светли колиба проста,
Па ничке нада, диви се, неми,
Гледећ у чуду небесног госта.
Он у радости руке им пружа,
Загрљај Његов, од света шири,
Свет у се прима,
Да га збратими, да га измири,
А над вертепом умире звезда
И глас к’о гром по народу ходи:
 »Радуј се, земљо, сунце се рађа,
Христос се роди, Христос се роди!«



Извор[уреди]

  • Милета Јакшић: „Небесни гост“, Бранково коло, IV, 17, (29) децембар 1898, стр. 1601.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 84 године.