На језеро бистра вода,
Ту долазе све дјевојке,
Све дјевојке и невјесте,
Међу њима снаја наша,
На глави јој златна круна, 5
И два пера од пауна,
Ма се сагну снаја наша,
Ма се сагну на језеро,
Паде круна у језеро.
Кад то виђе снаја наша, 10
Сватове је поупитала:
„О сватови, кито моја,
О дјевери, браћо моја,
Може ли се који наћи
Да он скочи у језеро, 15
Да извади круне моје,
И два вјенца позлаћена,
И два пера од пауна”?
Не мога се који наћи,
Ни од свата, ни дјевера, 20
Нег’ се нађе млади Љубо,
Штитом воду прештитио,
Златне круне извадио,
Па је Соки даровао:
„На то теби, душо Соке”! 25
Јунаци га припјеваше:
„Аферим теби, брате Љубо,
Дивно ли ти штит мирише,
Жутом дуњом и јабуком,
И ружицом од пролећа, 30
И душицом дјевојачком”.
Милорад Радевић, Миодраг Матицки: Народне песме у Српско-далматинском магазину, Матица српска, Институт за књижевност и уметност, Нови Сад * Београд, 2010., стр. 68-69.
