На хиљаду девете стотине

Извор: Викизворник


[На хиљаду девете стотине]

На хиљаду девете стотине
Четрдесет и друге године,
Једног снежног фебруарског дана,
Заплакала вила са Гајтана,
Љуто цвили, ником се не мили. 5
Да л' је вила поломила крила,
Ил је много Срба изгубила?
Рано јутром на Гајтан-планину,
Глас се чује доле у низину,
Па на више уз Радан планину. 10
Гласно плаче, а тужно нариче,
Пустој реии жалосно довиче:
— Пуста реко, Јабланице секо,
Ти још ниси од циља далеко.
У вас двема никад мира нема, 15
У вас двема све се нешто спрема.
Све се спрема и мора успети,
Па нека ће и Срба умрети.
Пуста реко ти си невесела,
Јабланице што си занемела? 20
Пуста реко, што тужно шумориш,
Што весело и сад не жубориш?
Црни врани што сте раздрагани,
Јер ви нисте оскудни у храни.
Црне вране гачу на све стране, 25
Око пусте бојничке црепане.
Бојник село, ти си опустело,
Још си живом ватром сагорело,
Ништа зато што си сагорело,
Бољи ће се двори саградити, 30
А столови од сребра салити.
Да л’ је тебе поморила куга,
Те настаде Јабланици туга?
Није тебе куга поморила,
Већ душманска рука покосила, 35
Покосила и старо и младо,
Раставила и мило и драго.
Од Кајина, подлог Бугарина,
Верне слуге Рима и Берлина,
Што их веже њина осовина, 40
За Хитлера и за Мусолина.
Намере су њине несуђене,
Да занавек униште Словене,
Али су се љуто преварили,
Јер су мутну воду загазили. 45
Ал имају слугу проклетога,
Баш изрода рода словенскога,
Тог Кајина, подлог Бугарина.
Рекоше му да ништи Словене,
Па да после по српској пољани, 50
Саде купус њини баштовани.
Дође клика тих подлих војника,
Те нам села уништи Бојника.
Све што капу и мараму носи,
То нитковски митраљез покоси. 55
Сад Бојником све црни барјаци,
Пусти двори, крвави сокаци.
Нема куће, нема домаћина,
Нема оца, мајке, нити сина,
Нема деде, ни старијих бака, 60
Ни унука, ни њихових ђака.
Сад за дуго у нашег Бојника,
Неће бити младога војника,
Неће бити кола ни игранке,
Нит музике, свирке, нит певанке, 65
Сад за дуго у то пусто село,
Неће бити весеља ни прело,
Нит ће бити свадбе, нит удадбе,
Ни женидбе, ни цура просидбе:
Пуста реко, и ја ћу те клети 70
Ако Бојник нико не освети.
Што је раја за Милоша крива,
Те распори цар-Мурата жива?
А што ли су криви Бојничани
Кад Бугаре клаше партизани? — 75
Тако тужи са Гајтана вила,
Много суза од очи пролила,
Љуто клела, а косе расплела,
Жалопојку за Бојник извела,
Па је Пустој беседила реци: 80
— Пуста реко, ти брзо потеци,
Ал' кроз Бојник тихо воду ливај,
Сваком ране крваве умивај.
На девојке, наше миле секе,
Љуте ране, крваве јелеке, 85
На невесте и дечије маме,
Пери груди, крваве мараме,
На дечаке, бојничке младиће,
Водом пери крваве гуњиће,
На остале редом бојничане, 90
Сваком реко ти опери ране,
Јер они су били худе среће,
Нема никог да им пали свеће,
Ни тамњаном лешеве да кади,
А камо ли гробље да огради. 95
Кад бојничку окупаш параду,
Ти потеци Косанчићу граду,
Јер и ту је било уништења,
Пери ране имаш упослења,
Пери ране с обе твоје стране, 100
На све храбро пале партизане,
Јер од крви тих бојничких жена,
Постала си ти сада црвена.
Јабланица крвава је била,
Крај Лесковца крв је проносила. 105
А Ибар је потекао први,
И понео из Краљева крви,
А све реке кроза Шумадију,
Свака јамчи да се Срби бију,
Потекоше Дунавом у море, 110
Где се Руси са Немцима боре,
Дунав тече, а крвави пена,
Крв је ово од Југословена.

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg



Референце[уреди]

Напомене[уреди]

Извор[уреди]

  • Димитријевић, Сергије, Црнотравске и лесковачке народне песме ослободилачког рата и револуције (текстови), Научно дело, Београд, 1967., стр. 84-86.