На сусрет

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

На сусрет
Писац: Светозар Ћоровић


Светозар Ћоровић.jpg
На сусрет


     Још од ранога јутра почеле комшије да се дозивљу и сашаптавају. Приступају један другоме лагано и некако важно, свечано, као оно о Божићу, кад хоће да се мирбоже. Млатарају рукама кроз ваздух, тапшу се по раменима, намигивају, осмјехују се. Сваки као да зна неку особиту тајну, свак весео! Жене проносе пуне каблове млијека, врте се испред кућа ознојене, раде; дјевојке се гицају, шале, пецкају и пјевају из свега гласа, заборављајући лако прошле, суморне дане, кад нико гласније проговорити смио није. Све се промијенило, препородило се! ... Изгледа као да Читаво село, оправљено и весело, спрема се на какву необичну, газдинску свадбу ...
     О подневу граја још виша!
     Људи почеше гомилама промицати кроз село, жене са одојчадима у нарамку, дјеца са барјацима на трсци и са перјаницама од паунових или пијетлових пера за капом ...
     Све жури, трчи као на крилима, све граје! Неко виче, неко попијева, неко од шале чак кукуриче и блеји...
     Сви као пијани и луди!
     И стара Илинка као луда. Онако стара, погрбљена, повела двије своје дјевојчице, — једну од осам, једну од десет година, — па није да иде, него све поскакује, не обзирући се што заостају за њом.
     — Доће брато — тек каткада, као узгред, довикне им и трчи даље.
     Доће брâто, говорила је пуне двије године, све откада се дигао устанак на Турке и њезин Јово отишао да се бије и откада је остала сама с њима, да ради и захрањује и њих. Онако стара, једва могла хљеба зарадити, а радила је... И никада да се пожалила коме!
     — Доће брато! — говорила је дјеци кад ни хљеба имала није. — Кад дође, биће свега... Он ће и зарадити и захранит' нас ...
     И дошао је жељени дан да се усташи врате кућама! ... Вратиће се и он, кршан, радин, снажан, вриједан, што иина онако јаке, једре мишице, па кад загрне рукаве, увијек му искоче попут камена тврди гуштерови... Он ће донијети свега у кућу!...
     Старица трчи, трчи да га што даље сусретне, да га час прије види. Само да види је ли здрав и весео као прије и да види оне његове очи, лијепе, крупне, црне очи!... Само да га пољуби у чело, у онај ожиљак на челу што га је добио кад је једном пао с дрвета... Да види, да пољуби, па макар одмах издахла, макар је нестало са овога свијета! ...
     — Мајко, мајко, ми смо сустале! — стење, каскајући, старија дјевојчица.
     — Доће брато, — само одговара стара. Чађава марама, којом је прекрила главу, одапела се с једне стране и лепрша се као барјак, а она је не подиже ... Само трчи...
     Прошла је село и хватила се прашњавога пута изван њега. Стигла је до онога шумарка, што га зову Радованов гај и тек ту поче осјећати да не може даље. Ноге почеше да је издају, боле... Застаде...
     — Овђе ћемо починути — рече дахћући. И спусти се на земљу.
     Из гаја попирну прохладан вјетар и помилова их по лицу. Старици то драго. Отвори уста и дубоко удахну ваздуха, мислећи да је то може окријепити, да још потрчи напријед ... Даље . .. Само даље!...
     Грање зашушта изнад њих и тице пропјеваше.
     Дјеци то мило.
     — Хоћемо ли у гај? — запиташе.
     Старица их погледа питајући, као да није чула шта хоће. А ипак је чула! ... И паде јој на памет да сада у гају има много јагода, па се румене и слађе су него икада ... А Јово воли јагоде! Кад је дијете био, увијек је трчао у шуму и брао их ...
     — Хајдете и... наберите брати јагода — прошапта, окренувши се дјеци.
     Дјевојчице отрчаше и она је лијепо могла чути шум који су изазвале, промичући кроз шипражје.
     Замисли се. Учини јој се као да већ гледа Јову како иде према њој, у истоме руху у коме је отишао; онакав исти, само му лице преплануло од сунца. И он шири руке и смије се према њој ... Не говори ништа, само се смије и тај му осмијех дивно доликује!...
     Старици закуца срце. Дође јој да скочи, да врисне, да му полети... Трже се из мисли и погледа на пут...
     Никога нема.
     Она уздахну и опет обори главу, старајући се да поново измами пређашњу слику. .. Узалуд ... Само јој се учини као да чује некакве кораке — његове кораке...
     Опет диже главу, опет узалудно! ...
     Једна тица долети, паде на грану више ње и ситно закликта ... Старица диже главу и погледа је ... Мило јој, слатко то кликтање... И суху руку издиже и као да је хтједе домамити њоме... Птица се поплаши и одлети...
     Из даљине се зачу хука, као кад вјетар звижди...
     Старица погледа.
     На удаљеном путу дизао се густ облак и готово се са небом свезао. Не може се ништа распознати... И он се непрестано приближавао, постајући све тањи, провиднији. Старица је најпошље могла опазити неколико коњаника и пјешака како журе пут села...
     Она задрхта, скочи.
     — Ето, ето брате! — викну из свега гласа. Дјевојчице дотрчаше и стадоше код ње. Свака је у руци држала по киту јагода.
     — Ето га, ето га! — завикаше и оне.
     Усташи се приближише...
     Ишли су гомилама, мрки, издерани, суморни. Само се загрлили и ишли мирно, ћутећи, те су прије наличили мртвачкој пратњи него каквим сватовима. Као да се нијесу радовали што су близу села; као да су се надали да ће га друкчијега затећи, па се преварили у нади...
     Старица стаде на пут, пред њих.
     — Добар вече! — назваше јој неки.
     Она не одазва. Очима је прелијетала од једнога до другога и загледала их. Тражила је сина.
     Нема га.
     Нити она опази, нити јој који приступи да викне мати.
     — Што ли је закаснио? — рече полугласно, тужно. — К'о да не зна да га чекам и к'о да је заборавио на ме ...
     Једна дјевојчица потегну је за рукав.
     — Ђе је брато? — запита.
     — Сад... Са'ће — одговори стара.
     И поново јој се оте поглед низ пут и поново задрхта. Неколико њих приближавали се и сада.
     — Ето!... Ето га! — некако загушено цикну.
     Гомила стиже до ње. Биле јој то све саме комшије, све знанци. Ту и кумов Марко и Перо и Станко...
     — Ђе је Јово? — запита она, па прилети Станку и зграби га за рукав.
     Станко ушепртљи. Погледа јој у очи, у лице, па обори главу. Румен му удари у образе.
     — Не ... не знам — проциједи кроз зубе.
     — Иђе ли за вама? — запита она, стиснувши га јаче.
     — За нама нема никога.
     Он се отрже и полети за дружином. Она остаде. Погледа за њима, а у прсима је нешто стисну, нешто као да се откиде.
     — Нема га — промуца.
     И опет погледа низ пут, као надајући се да ће га ипак опазити.
     Путем нити се видио какав облак, нити путник. Неколике вране налетише, надвише јој се изнад главе и с криком одлетише далеко... далеко...
     — Нема га — промуца опет, а слутња нека овлада њоме. У очима јој се заблисташе сузе, отискоше се и почеше тећи низ наборане, старачке образе.
     Обје дјевојчице чврсто се приљубише уза њу, једна са једне а друга са друге стране. Обје је погледаше дјетињски, безазлено:
     — Не плачи, мајко! Доће брâто!

     1897.


Извори[уреди]

  • Светозар Ћоровић: Сабрана дјела, књига 8, страна 9-13 , "Свјетлост", издавачко предузеће Сарајево, 1967.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 101 година.