На смрт једног с ума сишавшег

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

Јован Стерија Поповић

На смрт једног с ума сишавшег

И ти већ сврши, Алекса бедни Тешки живота пут, О, какве мисли при гробу твоме Болно напрежу груд! Ти ниси ума познавао силу, Човека виспрени дар; Што краси срца, надима прси, Стран ти би чувства жар. Сладости брака уживао ниси, Видео деце радост, Нит лепу с веселом ти си дружбом Провео летећу младост, Гологлав, јадан, без крова, без ложа Блудио си с пољу сам. И твоје речи, одјек ума, Беху замршен сан. Као сјајно, велико зданије негда, Што сруши времена злост: Тако живота твога судба, Подиже нему жалост. Но ти ни студен осећао ниси, Препреку сунца, ни зној, Од сваке песме опроштен буре Живот је био твој. Две грозне, пуне године беда Што посла људима Бог, Без страха ти си преспавао тихо Заблудом ума твог. Дволични језик пријатељства лажна За тобом није бацао јед, Нит љута стрела душмана силних Наносе теби вред. Од црне злобе, зависти јетке Стрепио ниси нигда, Нит жалост, патња, ни болест разна Потресе дух ти игда. Лакомост гладна, што туђе вреба, Није ти крала ноћ, Нит жеља к слави, немира пуна, Гризла т'живота моћ. При скромном твоје погребу мајке, Гди сродника тужише глас, Ти си без суза спокојан остао, Сваком мудрацу образ. У затвор стеран осећао ниси Тавнице тугу и злед, Све горке, несташне обиде света Нису ти мутиле јед. Кад други своју несрећу куће, Деце оплакују срам, Ти си без сваке скроби ишао, Од сваке беде стран. У вечном света немиру ти си један уживао мир; О, срећан ти си! Сад те у гробу Вечити обима мир.