Na smrt jednog s uma sišavšeg

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

Jovan Sterija Popović

Na smrt jednog s uma sišavšeg

I ti već svrši, Aleksa bedni Teški života put, O, kakve misli pri grobu tvome Bolno naprežu grud! Ti nisi uma poznavao silu, Čoveka vispreni dar; Što krasi srca, nadima prsi, Stran ti bi čuvstva žar. Sladosti braka uživao nisi, Video dece radost, Nit lepu s veselom ti si družbom Proveo leteću mladost, Gologlav, jadan, bez krova, bez loža Bludio si s polju sam. I tvoje reči, odjek uma, Behu zamršen san. Kao sjajno, veliko zdanije negda, Što sruši vremena zlost: Tako života tvoga sudba, Podiže nemu žalost. No ti ni studen osećao nisi, Prepreku sunca, ni znoj, Od svake pesme oprošten bure Život je bio tvoj. Dve grozne, pune godine beda Što posla ljudima Bog, Bez straha ti si prespavao tiho Zabludom uma tvog. Dvolični jezik prijateljstva lažna Za tobom nije bacao jed, Nit ljuta strela dušmana silnih Nanose tebi vred. Od crne zlobe, zavisti jetke Strepio nisi nigda, Nit žalost, patnja, ni bolest razna Potrese duh ti igda. Lakomost gladna, što tuđe vreba, Nije ti krala noć, Nit želja k slavi, nemira puna, Grizla t'života moć. Pri skromnom tvoje pogrebu majke, Gdi srodnika tužiše glas, Ti si bez suza spokojan ostao, Svakom mudracu obraz. U zatvor steran osećao nisi Tavnice tugu i zled, Sve gorke, nestašne obide sveta Nisu ti mutile jed. Kad drugi svoju nesreću kuće, Dece oplakuju sram, Ti si bez svake skrobi išao, Od svake bede stran. U večnom sveta nemiru ti si jedan uživao mir; O, srećan ti si! Sad te u grobu Večiti obima mir.