На свијету се наћи не могаше,
што Али-бег љубу миловаше,
од мила је Зерре-кадом зваше,
она му се љепше одзиваше:
— Лепе, беже, румен-каранфиле! 5
Од мила је на крилу држаше,
на крилу му шећер кахву пила,
кахву пила, с њиме бесједила.
Беже љубу шалом прикорио:
— Мила ти си, вирна љубо моја! 10
Ти би мени још милија била,
да бар имаш од срца евлада.
В’ома тешко Алибеговици,
што јој рече беже Али-беже.
Она њему одмах одвратила: 15
— А бога ми, беже Али-беже,
себе жени, а мене удаји,
да видимо ко нема евлада.
Друго њему бити не могаше,
већ се навијек растат’ милом љубом. 20
Њу је дао своме Силифтару,
а он узе Силифтара секу.
Не изиђе ни година дана,
роди сина Силифтаровица,
а у бега ни спомена нема. 25
Још не прође ни друга година,
опет роди Силифтаровица,
она роди сина од нарамка.
Не сврши се ни трећа година,
роди сина Силифтаровица, 30
а у бега ни помена нема.
Храни мајка три сина нејака,
дохранила да чини весеље,
да покаже бегу Али-бегу,
да кадуна није била крива. 35
Кад су ђјеца за сунета била,
сунет чини Силифтаровица,
шенлук чини за недјељу дана.
Све позивље на своје весеље,
све комшије, аге и бегове. 40
Мудро дјеци кума одабрала,
одабрала тетка Али-бега.
Сви позвани дошли на весеље
и пред њима беже Али-беже.
Силифтар их добро дочекао. 45
Сви ајани редом посједали
у одаји Силифтаровице,
заметнули шенлук и весеље.
Мајка своју дјецу свјетовала: —
Чујете ли, моји синци драги! 50
Паметно ми госте поздравите,
свима редом руке пољубите,
и свом тетку, бегу Али-бегу;
њега, дјецо, у скут и у руку
и у браду и под њим сеџаду. 55
Свима они руке пољубише,
а свог тетка, бега Али-бега,
пољубише у скут и у руку,
и у браду, и под њим сеџаду.
Бегово се срце растопило, 60
растопило, па се ражалило
гледајући мале соколове.
Пуче срце тетка Али-бега
од жалости за старим севдахом
и за дјецом гдје његова нису. 65
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 559-560.
