На сами бадњак
| На сами бадњак Писац: Иво Ћипико |
На сами Бадњак
Слика са острва
Данас се тежаци раније враћају из поља својим кућама. Цијелог дана куханог нијесу ни окусили, а и хљебом тек су се заложили; реда је не каснити, и на вријеме вечерати.
Лијеп је зимски дан. Мејачина! Сунце мал не пече. Угађа старим костима; снажи их, а млађе разлијењава. Сигурно освануће и Божић, ведар и топао, као што је и обичајан на отоцима. Неће бити снијега, а и не треба га: нико за њим не жали; риједак је то гост у приморској кући. Нека суице, оно бар грије сваког једнако, за сиротињу бар студен не бије.
И Мијо Чепин са сином Пером дома ће прије, него се сунце слегне, да у мору почине. Његова је кућица, уз још неколико растрканих домова, у врху поврх села, између зелених чесмина.
Потлеушица је малена; ну згодна је зими и угодна, па да видиш, кад се огањ у њој распламса, од весеља човјек би уз гусле запјевао, а од милиња уз ватру прокуњао.
Распртише живо пред кућним вратима. Невеста Кате изиђе. Помогне им унијети у кућу нарамак сувари и оруђе, затим им изнесе пуну здјелу воде, да се умију, те се опет врати к огњишту, да припреми вечеру.
Они се средише, па ће врцем к ватри. Надвисили се нада њу, а иије студено: такав је њихов обичај.
Домало сви се окупише. Дошла је и стара с дјецом из сусједства. Сви су жељно очекивали ту блажену вечеру.
У кући је вечерас све уредније. Тло је пометено; ниски сто испран; постеља намјештена; огњиште сређено, а лопиже, лонци и плитице очишћене.
Сутра је Божић!
Вечера је готова. Здјела је главатог купуса на столу, из ње се дими и зелењем воња, а бакалар се зачиња, лук оштро заудара.
Сви поклекну, прекрстише се и почну молити. При свршетку мољења, диже се отац; дохвати врч крцат вина, па полијевајући настављени бадљак, прикрижи га зазивајући у помоћ име божје.
Пошто се заситише, примакли се к ватри; задовољни и весели додаваху по старјешинству један другоме врч, да се сити напију.
Стари је Мијо ућутао, и ко да је замишљен. Јак је и окошћат, а и прикладан. Над очи му се надвиле смеђе, по прста дебеле обрве.
Млада је сређивала суде, а стара се о дјецом играла, карала их, миловала, те се с њима препирала. Пас је потрбушке лежао, а мачка до њега. Ватра пламса, па кад се боље успали, расвијетли над огњиштем о гредама објешену суху овновину.
Све је мирно и спокојио.
Вино је Пери угријало уши. Дохвати се гусала; превуче те уз њих запјева.
Његов глас и њихово гунђање сложило се и уједно се стапало, те меланхолични спјев надвисивао се и разлијегао изнад куће, по пустом приморском кршу.
Стари слушао и гријао се. Мало је говорио, кад и кад само дохватио би врч и људски из њега потегао.
— На — додаде га сину — напиј се!
Пере остави се гусала и прихвати врч, поглади га по гр'оцу, те се баш до воље напије.
Отац га погледа, и у исти му трен иамигне.
— Шта сте запремили? огласи се син.
— Хајдемо! заповједи отац.
Оба се дигоше. Пере се накањиваше. Стари га оштро погледа и с хрпе дрва узме врећу.
— Куда ћете? — упита их бојажљиво Кате.
— То су наши посли, а ваша небрига — опоро ће стари.
— Пусти их — стара ће.
Изиђоше.
Жена Перина погледа за њима, уздахну, те снуждена смјести се уз ватру.
Она се сјетила, куда ће они. Та то није био први пут.
Откада је удомљена у овој кући, сваке године, исто вече, у исто доба, одшуљала би се њих двојица из куће у црну ноћ. Других вечери, није их пазила, није јој било стало, шта ће да раде. Бијаше се привикла! Ну на доциглу бадњу вече, сва би се стресла, кад би се само макли.
Боже мој, гдје се она укућила!
Ето има да је у њој преко десет година, па није дочекала ни једне кућне ни црковне славе без страха и срама. Она је све знала...
Није нигда у кући било: крштења, покопа, славе, крсног имена, те којег му драго другог благдана, да се није прославио с туђом муком и на непоштени начин. Како су јој били горки ти залогаји, а ваљало их је гуцати, мучати и трпјети.
Ну и сама је крива. Чим се почела с њиме гледати, пецкале је пријатељице д укућани; говорили јој, куд ће у лупешки род.
Пред њима, тада их је она свих бранила ради свога младића: — »Ни на руци нијесу сви прсти једнаки«, Није могуће да је он лупеж. Онако једар, отворен, надојен, и умиљат.
На по није се ни преварила. Да није било његова оца, кога он за несрећу и у злу слуша, остао би он чист и поштен, ко први у селу.
Али, овако?
Није вајде тајити, отишао је за очевим стопама...
На огњишту ватра је весело пламсала и буктила. Мала кућица у около је огњем расвијетљена. Само учеоци су у тами.
Њено блиједо лице је у пламену. Очи је упрла у саму жеравицу, па се у њима одблијесак жари, те том умилном лицу даје неки пророчки изражај.
Дјеца су полегла. Стара уза њих. Чуло се њезино гласно мољење и по који дјечји уздах.
Једна здрака пламена падала на лице старијег јој сина, па му златила куштраве власи и црномањасто лице.
Она сврне тамо погледом. Устави се на њему.
— Боже! хоће ли се и он у оца вргнути?
— Боље би било, да га није — шапну за се и прекрсти се.
Огањ је издисао, још тек да живе, а њој со не даде поћи на починак. Чекаће свог човјека.
— Какав је, да је, — њен је. А жена треба да је подложна своме мужу.
Пропуше... Искре жеравице залепршаше ваздухом, весело и живо. Њезино лице обли се руменилом...
Затим се диже. Отвори кућна врата и загледа се у звијежђе... Влашићи се одмакоше. Биће да је 10 сати.
Ко зна, камо су кренули? Одоше, баш, ко да иду на сијело. Поврати се и сједне на првашње мјесто. Старији син у сну успрене, те нешто смрси, па се окрене на другу страну. Стара захрка...
Затим је све опет мирно.
Пред очи дође јој он, док је још младићем био, а она цуром. У оном смијеху и несташлуку, је ли могла промислити, да ће он скренути с пута; да ће се њега ради морати да срами прод Богом и пред људима. А тако је и није друкчије. Потамнила је њезина младост. Јењао је младеначки жар и љубавна страст. Оде њезино миловање. Ништа јој не остаде, до тужног спомињања.
Њих нема, те нема...
Прекрсти се, те почне молити. Сину јој мисао, да за њих моли, да се сретно поврате. Али како ће, кад за сигурно знаде, да су ишли у лупештину? Може бити, да баш сада краду. Смркне јој се. Смути се. Не може да се утјеши, нешто је гуши; јежури је обилазе, а до мало, ето ће се родити свемогући велики Бог, кому се свака крштена душа и све живо весели и жељно га ишчекује.
* * *
Њих двоје, мучке, привијом, кренуше кроз закржљалу шуму и грмље. Отац први, а син за њим. Ноћ је мирна. Природа тек одише: спава. Ни ћуха вјетра. Мјесец је једва одмакао, па дуге сјене стабала и кукова продужиле се, а иза њих тајинствено заостају сјене ниског, гушћег, те мркијег грмља. По сиввм гомилама црне се мрље у зиду одраслих џбунова смрке. Око мјесеца небо се сребрени, а даље је обавито бјелушастом прозирном паром.
Они одмицаху, ко да су дуси. Обувени у лагане опанке, по влажном путу, посуту листовином, нијесу се њихови кораци могли чути.
Само тада, када би им се нога задјела о камен или драчу, нешто би клопнуло или шушнуло, па се опет све умирило.
Изиђоше у прогалину — на узвисину. На сред, ње бијелио се каменити крст. Оба поклекну; маше се за капу, те се побожно поклоне и прекрсте. Тај криж подигла је нека удовица свом човјеку, чије су заостатке, туде негђе у густини шуме, након пет-шест дана, нашли чобани. Убили га људи у лупештини, при својој муци.
Пашчење, гавранови и друга звјерад бијаху му огулили и искљували тјелесину. Остали сами гњати главурина и костур, те штуци. Покупише ту невољу, па смјестише испод крижа.
Застадоше...
Тамо, доста далеко, кривудаху контуре брдина и главица, Под њима у дубини сигурно је море, а над њима плавио се ваздух, наткривен звијездама, ко огњеним искрицама.
Куда ће?...
Знаду они за сваки тор и загон, иу стари се смишља, куд би згодније и наручније било.
— За мном — у неке ће.
— Зар у Јале? — упита син.
— Е!
— Не бих баш сада.
— Зашто?
— Она су му два сина, осим Крста, ко вукови.
— Нека! Биће они у селу, Окладио бих се, да нема никога на тору. И њима је бадње вече.
— Само није нама, — примјети Пере.
— Освануће нам весео Божић.
— Ко зна. А где је стари?
— Да он и буде; лако за њ!
Умукоше, те се упуте.
Домало изађоше на Јалину сијаницу, па у виноград. На врх винограда, поврх доца, између двије три чесмице, уграђена је у сухо потлеушица. До ње одмах озидан загон, у који се спраћа ситна стока, кад су велике студени, јер се тада пустопашице не може затјерати, пошто због леда наврће се у виноград или коју му драго штету. Лако је, кад је јужина и мејачина. Тада благо мирно пасе, па гдје га оставиш, тамо га и нађеш.
Вечерас, ако и није зима, спраћена је стока, јер свако хоће, па и чобанин, да се окупи ове велике ноћи око бадњака.
Оба се зауставише. Ослушкиваху... па затим долибише се, све до под загон.
Мјесец је боље свијетлио. Потпуна је тшпина. Чула би се и мушица да пролети.
— Прескочи! — стари ће сину.
Син се мрскао — сажме раменима.
— Улјегните ви. Боље ћете изабрати. Ја ћу га прихватити, па с њиме у врећу.
Стари му предаде врећу. Затим се попе на зид. Застаде. .. Погледа у около, те скочи у загон.
Стока се поплаши, узмијеша, па се једно уз друго окупи.
Омијерао је, којега ће да шчепа. Хтио је младог двишца, ну опет да буде и дебело. Залети се за једним из сриједе.
У то на кућици зашкрипну врата, па изненада, баш ко вјетрена пијавица, неко преко зида прескочи у загон и долети к њему. Зграби га; залешурају се, па с њиме пода се.
Није имао времена да зијевне.
Син се уплаши, па стругне до поврх доца. Није се обазирао. Одахиуо је тек на врху.
— Ха! скоте! Једва да си упао у гвожђа. Платићеш за све... Еј! у шакам ми је.
— Они је утекао — озва се момачки, мушки глас.
Одмах након тога, чуло се лупање и ударање, ко по пуној мјешини.
— То ти је красти!
— Хоћеш двишца!
— Нећеш омасти бркова — па опет лупање и стењање.
Најпотље све се умири.
Два младића испружише се над лежећим човјеком.
— Освануће му прави Божић!
— Хоће, хоће! Рекао сам ти, чекајмо. Доће. Знам ја: »кад се мачка научи пити уље из свијеће, ваља или убити мачку, или разбит свијећу«.
— Е, тако је! А шта ћемо с њиме?
— Упалимо га; нека га нема! Да, бар га осмудимо. Нека се зна! — Чепо се није мицао. Потајио се, ко да је мртав. Није му добро. Ухватио је, да не би на мазги одагнао, ну могао је проговорит, да је хтио. Старији Јалин син окупи сувари, шибицом оажеже ватру. Наметну на њу хрпицу суха лозја и неколико просушених такљица, па пропуше.
Затим ће:
— Довуци га овамо!
Млађи га стаде вући. Стари наједном скочи, хоће да се измакне.
— Нећеш, не!
Опет га закваче.
— Пустите ме — једва је издисао.
— На! опали га старији шаком по образу. — На огањ с њим! Није друге... Нека се познаје! Испећи ћемо му руке! — Оба га почеше вући.
Стари се уплаши.
— Је ли игђе икога! стаде га вика и отимање. Хоће да ме изгоре!... Ајме!
Син му Перо угледа ватру. Зачу очево запомагање. Сјети се о чем се ради. Зна он, да се лупежима, на дјелу кад их се ухвати, пеку по обичају руке, да их се позна. Поче из свега гласа:
— Радите шта хоћете. Ја све видим... Сутра ће се све знати!
Синови Јалини уставише се. Млађи се смисли, те ће:
— Пустимо га. Тужићемо их суду.
— Да га пустимо? Јеси ли полудио?
— Оставите ме се, или ме убијте... И тако сам прибивен — тужио се преко воље стари и огледао се, како би шмигнуо. Старијем брату нешто сину преко памети. Није имао времена да размишља; одлучи се.
— Да га забиљежимо! Држи га!
— Млађи га стисне и уза њ се приљуби. Оклопи га рукама, ко гвожђицима. Једва је издисао.
Старији извади иза паса нож. Ухвати га за ухо. Чепо се трже. Он прихвати боље; зареже и одсијече му га...
Стари цијукне, ископрца се и затрчи.
— Путуј! Сутра ћемо с увом на суд.
— Ха! сад се зна, ко си!
— Весело, друже! ругаху се они, те се мирно удаљише.
Стари се једва дочепао пута. Ни он се није освртао. Мимоишао је сина. Пред очи му навиру свијећњаци; блијешти му се.
— Чекајте! — јави му се син иза њега. Стари се обазре. Руком покрије рану.
— Бјежимо!
— Не бојте се.
— Бјежимо, кажем ти!
Оба потрчаше. Стизаху један другога. Након неколико времена одмицаху ходом.
— Зар си рањен? Зашто држите руку на образу?
Стари се окрену — Зло је! Одрезали су ми ухо.
— Ругате се, а могло је бити зла.
— Да је срећа, да се ругам. Није добро, не!..
— Гледај! те му покаже закрвављену страну лица. Пере се приближи и надвири.
— Ух, баш га свега одрезаше.
— Зар свега — стари ће — те се боље руком опипа.
— Е, пропали смо! Ала руга! Биће вас и тукли?
— Пусти!... Остави ме се...
— Привежите рану марамом.
— Која ми је корист.
— Ухватиће се крв.
Стари се подвеше модром марамом.
Били су близу своје куће. Пред вратима се за час зауставише; затим Пере упре у врата, раотвори их, те оба уљегну.
У кући је било мрачно. Свјетло се само назирало код отворених врата.
— Кате!
Жена се макне; нешто промрмља, те се иза сна прене. Лежала је раопружена на огњишту.
— Закуњала сам. Која су доба?
— Не питај!
— Шта је?
Стари је подвезаном главом сио на огњиште. Мучао је и гледао преда се.
— Хоћемо ли на јутрење? — упита предљиво жена.
— Иди!
— А ти?
— Поведи и жену!... Брига те за ме, — те умукну.
— Потакни! — огласи се стари.
Син иатрпа суварм и пропуше. Ватра запуцкета. Жена Перина досјети се, да се нешто рђаво догодило. Обазре се по кући. Помисли: нијесу ништа донијели. То ју је веселило. — Ну да их нијесу у туђој муци затекли, па испребијали.
Погледа мужа, па старога. Стари је замишљен, мучаљив. Сумњиво јој је : биће, да није за низашта подвезао главу марамом.
У неке се Пере устаде, те отиде к вратмма. Загледа се у ноћ, па зовне жену. Жена се примакне.
— Шта је?
— Није добро. Одрезали су му ухо и измлатили га.
— Шта говориш? А тебе?...
— Мени ништа. Умакао сам!
— Хвала Богу !
— Ваљало би му испрати рану. Пробуди стару, а ми ћемо на јутрењу.
Стара се и сама пробудила. Облачила се и гласно молећи к ватри се одшуњала.
Угледала мужа оа завезаном главом, мучаљива.
Домисли се: није добро.
Радознала је, а не зна како да почне:
— Али те боли зуб?
— Је, худоба паклена!
— Не куни. Данас је велики даи. Нарођење Исусово !
— Ноћас се није за нас родио! — љутит ће стари, те се у огањ загледа.
— Бог с нама! — завапи стара.
— Мучи! К врагу све! — изкашао се он.
У то доли у селу заслави. Звук звонова разлијегао се по ноћи и допирао до у кућу.
Сви се прекрстише. Стари се диже и приђе к вратима. Некамо се загледа...
Дјеца се копрцаше по постељи, и у живи су се час обукли и спремили.
— Хајдемо! — Перо ће жени, — па се к мајци приближи и нешто јој шапну у ухо.
Старци остадоше у кући.
— Изиђоше њих петорица. Муж, жена и троје им дјечице.
Звук звона био је сада јаснији и звонкији. Мали се натјецао са великим, који га је заглушивао, па само кад и кад чуо би се његов цијук, кад би овај попустио. Затим би се опет оба сложила са средњим у једну хармонију, те се слављење разлијегало по равници, доцима и брдинама, чак до преко мора.
Околишни ваздух трептао и испунио се тим звуком. Милињем опајао је крштене душе. Цијели простор и што на њему живе навијештало је ведру, веселу и велику ноћ.
Испред њих неколико сусједске младости, која је такођер к јутрењу слазила, запјева:
»У по ноћи Бог се роди«.
И то пјевање сложило се са слављењем звонова, што је завиривало до у најсиромашнију потлеушицу, те се из пуних прсију дизало све до небеса, спајајући се у један јединцати величанствени спјев божићне ноћи.
Њих двоје одмицаху једно за другим. Он брзајући, а она за њим, водећи дјечицу.
Њој се срце умекшало. Та како не би. Све је у около милињем испуњено. А и Бог прашта.
— Да му је све просто, само да се обрати. Причврсти, те га стигне, па га упита:
— Хоћеш ли сутра пред Бога?
— Не знам.
— Поисповједи се, па приступи... Скруши се... Приправићу добар ручак. Ваља пристојно дочекати Господина.
Он је мучао.
Она је била све то блажа и умиљатија.
— Јесу ли те ударили?
— Рекао сам ти, да нијесу. Пусти ме! — и крену даље.
— Хвала Богу и Божићу! — љубезно истисне, те се прекрсти. Затим га пристиже, па овивши му руку око врата, приљуби се уза њ.
Напомене[уреди]
- Приповетка је први пут објављена у листу "Primorske duše", Zagreb, 1899
Извори[уреди]
- Иво Ћипико: Целокупна дела, књига 1, страна 37-51 , Народна просвета, Београд.
|