Na sami badnjak
| Na sami badnjak Pisac: Ivo Ćipiko |
Na sami Badnjak
Slika sa ostrva
Danas se težaci ranije vraćaju iz polja svojim kućama. Cijelog dana kuhanog nijesu ni okusili, a i hljebom tek su se založili; reda je ne kasniti, i na vrijeme večerati.
Lijep je zimski dan. Mejačina! Sunce mal ne peče. Ugađa starim kostima; snaži ih, a mlađe razlijenjava. Sigurno osvanuće i Božić, vedar i topao, kao što je i običajan na otocima. Neće biti snijega, a i ne treba ga: niko za njim ne žali; rijedak je to gost u primorskoj kući. Neka suice, ono bar grije svakog jednako, za sirotinju bar studen ne bije.
I Mijo Čepin sa sinom Perom doma će prije, nego se sunce slegne, da u moru počine. Njegova je kućica, uz još nekoliko rastrkanih domova, u vrhu povrh sela, između zelenih česmina.
Potleušica je malena; nu zgodna je zimi i ugodna, pa da vidiš, kad se oganj u njoj rasplamsa, od veselja čovjek bi uz gusle zapjevao, a od milinja uz vatru prokunjao.
Rasprtiše živo pred kućnim vratima. Nevesta Kate iziđe. Pomogne im unijeti u kuću naramak suvari i oruđe, zatim im iznese punu zdjelu vode, da se umiju, te se opet vrati k ognjištu, da pripremi večeru.
Oni se središe, pa će vrcem k vatri. Nadvisili se nada nju, a iije studeno: takav je njihov običaj.
Domalo svi se okupiše. Došla je i stara s djecom iz susjedstva. Svi su željno očekivali tu blaženu večeru.
U kući je večeras sve urednije. Tlo je pometeno; niski sto ispran; postelja namještena; ognjište sređeno, a lopiže, lonci i plitice očišćene.
Sutra je Božić!
Večera je gotova. Zdjela je glavatog kupusa na stolu, iz nje se dimi i zelenjem vonja, a bakalar se začinja, luk oštro zaudara.
Svi pokleknu, prekrstiše se i počnu moliti. Pri svršetku moljenja, diže se otac; dohvati vrč krcat vina, pa polijevajući nastavljeni badljak, prikriži ga zazivajući u pomoć ime božje.
Pošto se zasitiše, primakli se k vatri; zadovoljni i veseli dodavahu po starješinstvu jedan drugome vrč, da se siti napiju.
Stari je Mijo ućutao, i ko da je zamišljen. Jak je i okošćat, a i prikladan. Nad oči mu se nadvile smeđe, po prsta debele obrve.
Mlada je sređivala sude, a stara se o djecom igrala, karala ih, milovala, te se s njima prepirala. Pas je potrbuške ležao, a mačka do njega. Vatra plamsa, pa kad se bolje uspali, rasvijetli nad ognjištem o gredama obješenu suhu ovnovinu.
Sve je mirno i spokojio.
Vino je Peri ugrijalo uši. Dohvati se gusala; prevuče te uz njih zapjeva.
Njegov glas i njihovo gunđanje složilo se i ujedno se stapalo, te melanholični spjev nadvisivao se i razlijegao iznad kuće, po pustom primorskom kršu.
Stari slušao i grijao se. Malo je govorio, kad i kad samo dohvatio bi vrč i ljudski iz njega potegao.
— Na — dodade ga sinu — napij se!
Pere ostavi se gusala i prihvati vrč, pogladi ga po gr'ocu, te se baš do volje napije.
Otac ga pogleda, i u isti mu tren iamigne.
— Šta ste zapremili? oglasi se sin.
— Hajdemo! zapovjedi otac.
Oba se digoše. Pere se nakanjivaše. Stari ga oštro pogleda i s hrpe drva uzme vreću.
— Kuda ćete? — upita ih bojažljivo Kate.
— To su naši posli, a vaša nebriga — oporo će stari.
— Pusti ih — stara će.
Iziđoše.
Žena Perina pogleda za njima, uzdahnu, te snuždena smjesti se uz vatru.
Ona se sjetila, kuda će oni. Ta to nije bio prvi put.
Otkada je udomljena u ovoj kući, svake godine, isto veče, u isto doba, odšuljala bi se njih dvojica iz kuće u crnu noć. Drugih večeri, nije ih pazila, nije joj bilo stalo, šta će da rade. Bijaše se privikla! Nu na dociglu badnju veče, sva bi se stresla, kad bi se samo makli.
Bože moj, gdje se ona ukućila!
Eto ima da je u njoj preko deset godina, pa nije dočekala ni jedne kućne ni crkovne slave bez straha i srama. Ona je sve znala...
Nije nigda u kući bilo: krštenja, pokopa, slave, krsnog imena, te kojeg mu drago drugog blagdana, da se nije proslavio s tuđom mukom i na nepošteni način. Kako su joj bili gorki ti zalogaji, a valjalo ih je gucati, mučati i trpjeti.
Nu i sama je kriva. Čim se počela s njime gledati, peckale je prijateljice d ukućani; govorili joj, kud će u lupeški rod.
Pred njima, tada ih je ona svih branila radi svoga mladića: — »Ni na ruci nijesu svi prsti jednaki«, Nije moguće da je on lupež. Onako jedar, otvoren, nadojen, i umiljat.
Na po nije se ni prevarila. Da nije bilo njegova oca, koga on za nesreću i u zlu sluša, ostao bi on čist i pošten, ko prvi u selu.
Ali, ovako?
Nije vajde tajiti, otišao je za očevim stopama...
Na ognjištu vatra je veselo plamsala i buktila. Mala kućica u okolo je ognjem rasvijetljena. Samo učeoci su u tami.
Njeno blijedo lice je u plamenu. Oči je uprla u samu žeravicu, pa se u njima odblijesak žari, te tom umilnom licu daje neki proročki izražaj.
Djeca su polegla. Stara uza njih. Čulo se njezino glasno moljenje i po koji dječji uzdah.
Jedna zdraka plamena padala na lice starijeg joj sina, pa mu zlatila kuštrave vlasi i crnomanjasto lice.
Ona svrne tamo pogledom. Ustavi se na njemu.
— Bože! hoće li se i on u oca vrgnuti?
— Bolje bi bilo, da ga nije — šapnu za se i prekrsti se.
Oganj je izdisao, još tek da žive, a njoj so ne dade poći na počinak. Čekaće svog čovjeka.
— Kakav je, da je, — njen je. A žena treba da je podložna svome mužu.
Propuše... Iskre žeravice zalepršaše vazduhom, veselo i živo. Njezino lice obli se rumenilom...
Zatim se diže. Otvori kućna vrata i zagleda se u zviježđe... Vlašići se odmakoše. Biće da je 10 sati.
Ko zna, kamo su krenuli? Odoše, baš, ko da idu na sijelo. Povrati se i sjedne na prvašnje mjesto. Stariji sin u snu usprene, te nešto smrsi, pa se okrene na drugu stranu. Stara zahrka...
Zatim je sve opet mirno.
Pred oči dođe joj on, dok je još mladićem bio, a ona curom. U onom smijehu i nestašluku, je li mogla promisliti, da će on skrenuti s puta; da će se njega radi morati da srami prod Bogom i pred ljudima. A tako je i nije drukčije. Potamnila je njezina mladost. Jenjao je mladenački žar i ljubavna strast. Ode njezino milovanje. Ništa joj ne ostade, do tužnog spominjanja.
Njih nema, te nema...
Prekrsti se, te počne moliti. Sinu joj misao, da za njih moli, da se sretno povrate. Ali kako će, kad za sigurno znade, da su išli u lupeštinu? Može biti, da baš sada kradu. Smrkne joj se. Smuti se. Ne može da se utješi, nešto je guši; ježuri je obilaze, a do malo, eto će se roditi svemogući veliki Bog, komu se svaka krštena duša i sve živo veseli i željno ga iščekuje.
* * *
Njih dvoje, mučke, privijom, krenuše kroz zakržljalu šumu i grmlje. Otac prvi, a sin za njim. Noć je mirna. Priroda tek odiše: spava. Ni ćuha vjetra. Mjesec je jedva odmakao, pa duge sjene stabala i kukova produžile se, a iza njih tajinstveno zaostaju sjene niskog, gušćeg, te mrkijeg grmlja. Po sivvm gomilama crne se mrlje u zidu odraslih džbunova smrke. Oko mjeseca nebo se srebreni, a dalje je obavito bjelušastom prozirnom parom.
Oni odmicahu, ko da su dusi. Obuveni u lagane opanke, po vlažnom putu, posutu listovinom, nijesu se njihovi koraci mogli čuti.
Samo tada, kada bi im se noga zadjela o kamen ili draču, nešto bi klopnulo ili šušnulo, pa se opet sve umirilo.
Iziđoše u progalinu — na uzvisinu. Na sred, nje bijelio se kameniti krst. Oba pokleknu; maše se za kapu, te se pobožno poklone i prekrste. Taj križ podigla je neka udovica svom čovjeku, čije su zaostatke, tude negđe u gustini šume, nakon pet-šest dana, našli čobani. Ubili ga ljudi u lupeštini, pri svojoj muci.
Paščenje, gavranovi i druga zvjerad bijahu mu ogulili i iskljuvali tjelesinu. Ostali sami gnjati glavurina i kostur, te štuci. Pokupiše tu nevolju, pa smjestiše ispod križa.
Zastadoše...
Tamo, dosta daleko, krivudahu konture brdina i glavica, Pod njima u dubini sigurno je more, a nad njima plavio se vazduh, natkriven zvijezdama, ko ognjenim iskricama.
Kuda će?...
Znadu oni za svaki tor i zagon, iu stari se smišlja, kud bi zgodnije i naručnije bilo.
— Za mnom — u neke će.
— Zar u Jale? — upita sin.
— E!
— Ne bih baš sada.
— Zašto?
— Ona su mu dva sina, osim Krsta, ko vukovi.
— Neka! Biće oni u selu, Okladio bih se, da nema nikoga na toru. I njima je badnje veče.
— Samo nije nama, — primjeti Pere.
— Osvanuće nam veseo Božić.
— Ko zna. A gde je stari?
— Da on i bude; lako za nj!
Umukoše, te se upute.
Domalo izađoše na Jalinu sijanicu, pa u vinograd. Na vrh vinograda, povrh doca, između dvije tri česmice, ugrađena je u suho potleušica. Do nje odmah ozidan zagon, u koji se spraća sitna stoka, kad su velike studeni, jer se tada pustopašice ne može zatjerati, pošto zbog leda navrće se u vinograd ili koju mu drago štetu. Lako je, kad je južina i mejačina. Tada blago mirno pase, pa gdje ga ostaviš, tamo ga i nađeš.
Večeras, ako i nije zima, spraćena je stoka, jer svako hoće, pa i čobanin, da se okupi ove velike noći oko badnjaka.
Oba se zaustaviše. Osluškivahu... pa zatim dolibiše se, sve do pod zagon.
Mjesec je bolje svijetlio. Potpuna je tšpina. Čula bi se i mušica da proleti.
— Preskoči! — stari će sinu.
Sin se mrskao — sažme ramenima.
— Uljegnite vi. Bolje ćete izabrati. Ja ću ga prihvatiti, pa s njime u vreću.
Stari mu predade vreću. Zatim se pope na zid. Zastade. .. Pogleda u okolo, te skoči u zagon.
Stoka se poplaši, uzmiješa, pa se jedno uz drugo okupi.
Omijerao je, kojega će da ščepa. Htio je mladog dvišca, nu opet da bude i debelo. Zaleti se za jednim iz srijede.
U to na kućici zaškripnu vrata, pa iznenada, baš ko vjetrena pijavica, neko preko zida preskoči u zagon i doleti k njemu. Zgrabi ga; zalešuraju se, pa s njime poda se.
Nije imao vremena da zijevne.
Sin se uplaši, pa strugne do povrh doca. Nije se obazirao. Odahiuo je tek na vrhu.
— Ha! skote! Jedva da si upao u gvožđa. Platićeš za sve... Ej! u šakam mi je.
— Oni je utekao — ozva se momački, muški glas.
Odmah nakon toga, čulo se lupanje i udaranje, ko po punoj mješini.
— To ti je krasti!
— Hoćeš dvišca!
— Nećeš omasti brkova — pa opet lupanje i stenjanje.
Najpotlje sve se umiri.
Dva mladića ispružiše se nad ležećim čovjekom.
— Osvanuće mu pravi Božić!
— Hoće, hoće! Rekao sam ti, čekajmo. Doće. Znam ja: »kad se mačka nauči piti ulje iz svijeće, valja ili ubiti mačku, ili razbit svijeću«.
— E, tako je! A šta ćemo s njime?
— Upalimo ga; neka ga nema! Da, bar ga osmudimo. Neka se zna! — Čepo se nije micao. Potajio se, ko da je mrtav. Nije mu dobro. Uhvatio je, da ne bi na mazgi odagnao, nu mogao je progovorit, da je htio. Stariji Jalin sin okupi suvari, šibicom oažeže vatru. Nametnu na nju hrpicu suha lozja i nekoliko prosušenih takljica, pa propuše.
Zatim će:
— Dovuci ga ovamo!
Mlađi ga stade vući. Stari najednom skoči, hoće da se izmakne.
— Nećeš, ne!
Opet ga zakvače.
— Pustite me — jedva je izdisao.
— Na! opali ga stariji šakom po obrazu. — Na oganj s njim! Nije druge... Neka se poznaje! Ispeći ćemo mu ruke! — Oba ga počeše vući.
Stari se uplaši.
— Je li igđe ikoga! stade ga vika i otimanje. Hoće da me izgore!... Ajme!
Sin mu Pero ugleda vatru. Začu očevo zapomaganje. Sjeti se o čem se radi. Zna on, da se lupežima, na djelu kad ih se uhvati, peku po običaju ruke, da ih se pozna. Poče iz svega glasa:
— Radite šta hoćete. Ja sve vidim... Sutra će se sve znati!
Sinovi Jalini ustaviše se. Mlađi se smisli, te će:
— Pustimo ga. Tužićemo ih sudu.
— Da ga pustimo? Jesi li poludio?
— Ostavite me se, ili me ubijte... I tako sam pribiven — tužio se preko volje stari i ogledao se, kako bi šmignuo. Starijem bratu nešto sinu preko pameti. Nije imao vremena da razmišlja; odluči se.
— Da ga zabilježimo! Drži ga!
— Mlađi ga stisne i uza nj se priljubi. Oklopi ga rukama, ko gvožđicima. Jedva je izdisao.
Stariji izvadi iza pasa nož. Uhvati ga za uho. Čepo se trže. On prihvati bolje; zareže i odsiječe mu ga...
Stari cijukne, iskoprca se i zatrči.
— Putuj! Sutra ćemo s uvom na sud.
— Ha! sad se zna, ko si!
— Veselo, druže! rugahu se oni, te se mirno udaljiše.
Stari se jedva dočepao puta. Ni on se nije osvrtao. Mimoišao je sina. Pred oči mu naviru svijećnjaci; bliješti mu se.
— Čekajte! — javi mu se sin iza njega. Stari se obazre. Rukom pokrije ranu.
— Bježimo!
— Ne bojte se.
— Bježimo, kažem ti!
Oba potrčaše. Stizahu jedan drugoga. Nakon nekoliko vremena odmicahu hodom.
— Zar si ranjen? Zašto držite ruku na obrazu?
Stari se okrenu — Zlo je! Odrezali su mi uho.
— Rugate se, a moglo je biti zla.
— Da je sreća, da se rugam. Nije dobro, ne!..
— Gledaj! te mu pokaže zakrvavljenu stranu lica. Pere se približi i nadviri.
— Uh, baš ga svega odrezaše.
— Zar svega — stari će — te se bolje rukom opipa.
— E, propali smo! Ala ruga! Biće vas i tukli?
— Pusti!... Ostavi me se...
— Privežite ranu maramom.
— Koja mi je korist.
— Uhvatiće se krv.
Stari se podveše modrom maramom.
Bili su blizu svoje kuće. Pred vratima se za čas zaustaviše; zatim Pere upre u vrata, raotvori ih, te oba uljegnu.
U kući je bilo mračno. Svjetlo se samo naziralo kod otvorenih vrata.
— Kate!
Žena se makne; nešto promrmlja, te se iza sna prene. Ležala je raopružena na ognjištu.
— Zakunjala sam. Koja su doba?
— Ne pitaj!
— Šta je?
Stari je podvezanom glavom sio na ognjište. Mučao je i gledao preda se.
— Hoćemo li na jutrenje? — upita predljivo žena.
— Idi!
— A ti?
— Povedi i ženu!... Briga te za me, — te umuknu.
— Potakni! — oglasi se stari.
Sin iatrpa suvarm i propuše. Vatra zapucketa. Žena Perina dosjeti se, da se nešto rđavo dogodilo. Obazre se po kući. Pomisli: nijesu ništa donijeli. To ju je veselilo. — Nu da ih nijesu u tuđoj muci zatekli, pa isprebijali.
Pogleda muža, pa staroga. Stari je zamišljen, mučaljiv. Sumnjivo joj je : biće, da nije za nizašta podvezao glavu maramom.
U neke se Pere ustade, te otide k vratmma. Zagleda se u noć, pa zovne ženu. Žena se primakne.
— Šta je?
— Nije dobro. Odrezali su mu uho i izmlatili ga.
— Šta govoriš? A tebe?...
— Meni ništa. Umakao sam!
— Hvala Bogu !
— Valjalo bi mu isprati ranu. Probudi staru, a mi ćemo na jutrenju.
Stara se i sama probudila. Oblačila se i glasno moleći k vatri se odšunjala.
Ugledala muža oa zavezanom glavom, mučaljiva.
Domisli se: nije dobro.
Radoznala je, a ne zna kako da počne:
— Ali te boli zub?
— Je, hudoba paklena!
— Ne kuni. Danas je veliki dai. Narođenje Isusovo !
— Noćas se nije za nas rodio! — ljutit će stari, te se u oganj zagleda.
— Bog s nama! — zavapi stara.
— Muči! K vragu sve! — izkašao se on.
U to doli u selu zaslavi. Zvuk zvonova razlijegao se po noći i dopirao do u kuću.
Svi se prekrstiše. Stari se diže i priđe k vratima. Nekamo se zagleda...
Djeca se koprcaše po postelji, i u živi su se čas obukli i spremili.
— Hajdemo! — Pero će ženi, — pa se k majci približi i nešto joj šapnu u uho.
Starci ostadoše u kući.
— Iziđoše njih petorica. Muž, žena i troje im dječice.
Zvuk zvona bio je sada jasniji i zvonkiji. Mali se natjecao sa velikim, koji ga je zaglušivao, pa samo kad i kad čuo bi se njegov cijuk, kad bi ovaj popustio. Zatim bi se opet oba složila sa srednjim u jednu harmoniju, te se slavljenje razlijegalo po ravnici, docima i brdinama, čak do preko mora.
Okolišni vazduh treptao i ispunio se tim zvukom. Milinjem opajao je krštene duše. Cijeli prostor i što na njemu žive naviještalo je vedru, veselu i veliku noć.
Ispred njih nekoliko susjedske mladosti, koja je također k jutrenju slazila, zapjeva:
»U po noći Bog se rodi«.
I to pjevanje složilo se sa slavljenjem zvonova, što je zavirivalo do u najsiromašniju potleušicu, te se iz punih prsiju dizalo sve do nebesa, spajajući se u jedan jedincati veličanstveni spjev božićne noći.
Njih dvoje odmicahu jedno za drugim. On brzajući, a ona za njim, vodeći dječicu.
Njoj se srce umekšalo. Ta kako ne bi. Sve je u okolo milinjem ispunjeno. A i Bog prašta.
— Da mu je sve prosto, samo da se obrati. Pričvrsti, te ga stigne, pa ga upita:
— Hoćeš li sutra pred Boga?
— Ne znam.
— Poispovjedi se, pa pristupi... Skruši se... Pripraviću dobar ručak. Valja pristojno dočekati Gospodina.
On je mučao.
Ona je bila sve to blaža i umiljatija.
— Jesu li te udarili?
— Rekao sam ti, da nijesu. Pusti me! — i krenu dalje.
— Hvala Bogu i Božiću! — ljubezno istisne, te se prekrsti. Zatim ga pristiže, pa ovivši mu ruku oko vrata, priljubi se uza nj.
Napomene[uredi]
- Pripovetka je prvi put objavljena u listu "Primorske duše", Zagreb, 1899
Izvori[uredi]
- Ivo Ćipiko: Celokupna dela, knjiga 1, strana 37-51 , Narodna prosveta, Beograd.
|