На развалинама (Милета Јакшић)

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
На развалинама
Писац: Милета Јакшић





        
НА РАЗВАЛИНАМА

Разваљени стоје двори, око њих се пустош шири
Кроз пуклине полумрачне горски ветрић само пири.

Ту ружица дивља цвета и густа се вије трава
А под њоме у покоју мутна прошлост тихо спава.

У јесење хладно вече близу старих развалина
Прич’о ми је ветрић тихи чудне бајке од старина.

Ал нејасне беху речи као нека слутња тавна
Обвијена маглом сивом од времена стародавна.

Дуго слушах али ништа разабрати нисам мог’о,
Ма да ми је ветрић шапт’о и причао врло много.

Он је пев'о песму своју и лелуј’о моје власи —
Кад се тихо као уздах разлегоше сетни гласи...

То зајеца звоно мало са светиње манастира
И разли се по гробових у држави вечног мира.

Моје груди терет стиште а душу ми туга узе
И бони се уздах оте, потекоше вреле сузе —

Али откуд уздах овај и шта значи суза ова?
Дал је буди помен тавни мојих јада и болова?

Ил ме звук од звона малог на погребну песму сећа,
Што је поје вечност мрачна над гробницом од столећа?

Ил то знани беху звуци што нам бони уздах буде
Сећајућ нас ништавила и човечје судбе худе?...

И јоште сам дуго слуш’о и терет ми груди тишта
А ветрић је тихо дух’о преко немог покојишта...

                                   Ленскій



Извор[уреди]

  • Ленскій, „На развалинама“, Јавор, год. XVIII, бр. 34, 25. август 1891. године, стр. 529.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 84 године.