Na razvalinama (Mileta Jakšić)

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Na razvalinama
Pisac: Mileta Jakšić





        
NA RAZVALINAMA

Razvaljeni stoje dvori, oko njih se pustoš širi
Kroz pukline polumračne gorski vetrić samo piri.

Tu ružica divlja cveta i gusta se vije trava
A pod njome u pokoju mutna prošlost tiho spava.

U jesenje hladno veče blizu starih razvalina
Prič’o mi je vetrić tihi čudne bajke od starina.

Al nejasne behu reči kao neka slutnja tavna
Obvijena maglom sivom od vremena starodavna.

Dugo slušah ali ništa razabrati nisam mog’o,
Ma da mi je vetrić šapt’o i pričao vrlo mnogo.

On je pev'o pesmu svoju i leluj’o moje vlasi —
Kad se tiho kao uzdah razlegoše setni glasi...

To zajeca zvono malo sa svetinje manastira
I razli se po grobovih u državi večnog mira.

Moje grudi teret stište a dušu mi tuga uze
I boni se uzdah ote, potekoše vrele suze —

Ali otkud uzdah ovaj i šta znači suza ova?
Dal je budi pomen tavni mojih jada i bolova?

Il me zvuk od zvona malog na pogrebnu pesmu seća,
Što je poje večnost mračna nad grobnicom od stoleća?

Il to znani behu zvuci što nam boni uzdah bude
Sećajuć nas ništavila i čovečje sudbe hude?...

I jošte sam dugo sluš’o i teret mi grudi tišta
A vetrić je tiho duh’o preko nemog pokojišta...

                                   Lenskій



Izvor[uredi]

  • Lenskій, „Na razvalinama“, Javor, god. XVIII, br. 34, 25. avgust 1891. godine, str. 529.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mileta Jakšić, umro 1935, pre 85 godina.