На развалинама
Под копреном маховине меке
Тужно стоје развалине неке;
И кад машта разигра се жива,
Бурне снове подиже и снива.
Ту су некад сјајни двори били,
Трептали су у злату и свили,
А витези у окриљу њину
Певали су љубави и вину.
Ал' што буде мора једном проћи,
И пир преста у вечитој ноћи,
А у миру, у тузи и чами,
Горди двори остадоше сами.
И да сузе у осами рони,
Патник неки овамо се склони,
Па је овде тугово и клео
Свет и људе и свој живот цео.
Ал' смрт дође нечујно и муком,
И јад преста, кад му махну руком,
Па и дворе, некад тако холе,
Силно време затим сруши доле.
Под копреном маховине меке
Тужно стоје развалине неке;
Пусти сузу, нек над њима кане,
И твоје ће оплакати дане.
