Na razvalinama
Pod koprenom mahovine meke
Tužno stoje razvaline neke;
I kad mašta razigra se živa,
Burne snove podiže i sniva.
Tu su nekad sjajni dvori bili,
Treptali su u zlatu i svili,
A vitezi u okrilju njinu
Pevali su ljubavi i vinu.
Al' što bude mora jednom proći,
I pir presta u večitoj noći,
A u miru, u tuzi i čami,
Gordi dvori ostadoše sami.
I da suze u osami roni,
Patnik neki ovamo se skloni,
Pa je ovde tugovo i kleo
Svet i ljude i svoj život ceo.
Al' smrt dođe nečujno i mukom,
I jad presta, kad mu mahnu rukom,
Pa i dvore, nekad tako hole,
Silno vreme zatim sruši dole.
Pod koprenom mahovine meke
Tužno stoje razvaline neke;
Pusti suzu, nek nad njima kane,
I tvoje će oplakati dane.
