На путу
Хитри коњи фркћу. Моја кола нагле.
А тамо, далеко, у сумраку тамном,
Све се већма губе и остају за мном
Оштре, голе греде и туробне магле.
Нигде никог. Само, докле мирно тоне
Новембарско сунце, и за врхом трне,
У струкама магле за мном чета срне;
То су боли моји што ме снова гоне.
О ви сенке мутне, ви авети бледе,
Прођите се више сморена бегунца!
Вратите се тамо у магле и греде,
Ја покоја хоћу! Хоћу среће, сунца!
Но залуду вапај... Све ближе и ближе,
С барјацима магле грдни повор стиже
И к'о гладни пантер иза кола срне.
И ја чујем како преко страна стрми'
Његов дивљи кикот шири се и грми,
К'о хрид кад се руши у бездани црне.