На прозору (Алекса Шантић)
С прозора, што гледа у врт пуст и свео,
Ја од зоре слушам како једна звонка
Мелодија дршће и с грмља обронка
Расипа се златна и крај тресе цео.
Оно се пролеће повраћа са пута,
Већ је близу реке. Ено, иза врба,
Пред њим трче хитра деца голотрба,
По коси бехаром бајама осута.
О пролеће лепо, и мени се сврати,
Па и моју башту увелу позлати
Златом песме твоје и твојега лета!
Но, гле, оно прође! Не погледа на ме...
Са стабала мојих не одлазе таме,
И у грању нигде ни песме ни цвета.