На повратку

Извор: Викизворник
Алекса Шантић

Оставих тебе, презрех твоје сузе,
И со и хљеб твој, топла грудо моја,
И дрско свете све раскидах узе.

Спокојан дугог пута се не боја',
Јер мишљах тамо златна врела теку,
И у сну златном сва ми душа поја...

Ја мишљах тамо наћи ложу меку,
Над којом срећа своје златне нити
Мрси; и место огњева, што пеку,

Преда мном свуда да ће дуга бити;
И ја се на те више не осврну',
Не хтједох извор твога срца пити,

Но одох... Па шта нађох? Срећу црну,
Магле и ноћ, грубе к'о пут смрти,
И бездан мукли гдје кобно посрну'.

На своја леђа храпав камен прти',
И тешки терет снагу ми је смак'о,
И патње су ме оглођали хрти.

Празно и мутно свану јутро свако -
Туђе ме сунце уби мразом мука,
И ја сам плак'о, ја сам дуго плак'о.

Скини ми с леђа бреме и бол гука
И напиј душу гдје чемери горе
К'о пожар један, као мора пука.

Прими ме у хлад твоје тихе горе,
Гдје моје чело неће трње бости,
И стишај ране што ме дуго море.

На топла њедра, да одморим кости
И биљем видам убод оштре драче,
Прими ме, родна земљо, и опрости!

Но ти си тужна... Ја чујем све јаче
Над тобом како црни дуси грокте,
Док твоје срце премире и плаче.

Ја видим како своје гнусне нокте
У њедра твоја скуп хијена рије -
Хоће да чупа и жедно, све док те

Тече, крв твоју да лоче и пије...
Ја видим сузе на твом оку стоје
И глас твој чујем, што ме боно бије:

"Ројеви моји више се не роје,
Кошнице моје све су мање, мање,
Јер све су мања срца дјеце моје.

Празника мога јутро све је тање;
Погажена су моја светилишта;
Плод мојих поља сада туђин жање.

Не тражи овдје куће ни кућишта,
Ни тиха хлада, нити бистра врела,
Све други узе и ја немам ништа"...

Ти тако плачеш, скрхана и свела,
И ја се ледим и душа ми пати.
И мутни облак не пада ми с чела.

Куда ћу сада? Кога ли ћу звати?
Тебе, о тебе, опет зовем жедан!
Кад ништа друго не можеш ми дати,

О земљо моја, дај ми бар гроб један...