Na povratku
Ostavih tebe, prezreh tvoje suze,
I so i hljeb tvoj, topla grudo moja,
I drsko svete sve raskidah uze.
Spokojan dugog puta se ne boja',
Jer mišljah tamo zlatna vrela teku,
I u snu zlatnom sva mi duša poja...
Ja mišljah tamo naći ložu meku,
Nad kojom sreća svoje zlatne niti
Mrsi; i mesto ognjeva, što peku,
Preda mnom svuda da će duga biti;
I ja se na te više ne osvrnu',
Ne htjedoh izvor tvoga srca piti,
No odoh... Pa šta nađoh? Sreću crnu,
Magle i noć, grube k'o put smrti,
I bezdan mukli gdje kobno posrnu'.
Na svoja leđa hrapav kamen prti',
I teški teret snagu mi je smak'o,
I patnje su me oglođali hrti.
Prazno i mutno svanu jutro svako -
Tuđe me sunce ubi mrazom muka,
I ja sam plak'o, ja sam dugo plak'o.
Skini mi s leđa breme i bol guka
I napij dušu gdje čemeri gore
K'o požar jedan, kao mora puka.
Primi me u hlad tvoje tihe gore,
Gdje moje čelo neće trnje bosti,
I stišaj rane što me dugo more.
Na topla njedra, da odmorim kosti
I biljem vidam ubod oštre drače,
Primi me, rodna zemljo, i oprosti!
No ti si tužna... Ja čujem sve jače
Nad tobom kako crni dusi grokte,
Dok tvoje srce premire i plače.
Ja vidim kako svoje gnusne nokte
U njedra tvoja skup hijena rije -
Hoće da čupa i žedno, sve dok te
Teče, krv tvoju da loče i pije...
Ja vidim suze na tvom oku stoje
I glas tvoj čujem, što me bono bije:
"Rojevi moji više se ne roje,
Košnice moje sve su manje, manje,
Jer sve su manja srca djece moje.
Praznika moga jutro sve je tanje;
Pogažena su moja svetilišta;
Plod mojih polja sada tuđin žanje.
Ne traži ovdje kuće ni kućišta,
Ni tiha hlada, niti bistra vrela,
Sve drugi uze i ja nemam ništa"...
Ti tako plačeš, skrhana i svela,
I ja se ledim i duša mi pati.
I mutni oblak ne pada mi s čela.
Kuda ću sada? Koga li ću zvati?
Tebe, o tebe, opet zovem žedan!
Kad ništa drugo ne možeš mi dati,
O zemljo moja, daj mi bar grob jedan...