На очеву гробу
Баш кад свану прамаљеће,
Кад изниче шарен цвијет,
Кад с' пробуди пунан среће
Из мртвила цио свијет;
Кад мишљасмо превесели
У зелени ходит гај
И уживат они врели,
Тај јутарњи сунчев сјај;
Кад мишљасмо трчат гори,
Уз весели пјесме глас, -
Зао нам се удес створи,
Плач и туга стиже нас.
Ти нам оде, оче драги,
Баш на свети Ђурђевдан;
Тебе зовну боже благи
У небески вјечни стан.
Ти издахну изнебуха,
Тек за један тили час.
Љута боља тебе свлада,
Не нађосмо теби спас.
Обвио те санак вјечни,
Твом животу дође крај...
Ти уцвијели синке твоје -
Чујеш ли нам, оче, вај?
Збогом, оче, дико наша,
Спавај мирно вјечни сан!
Бог ти дао српској души
У свом рају свети стан!
Збогом, оче!... На гробу се
Опраштамо с тобом ми,
Ал' у срцу синак' твојих
Твој ће спомен живити.
У Мостару, 24. априла 1889.