НА ОСВИТКУ ЗОРЕ
На освитку зоре рујне,
Кад се рујем исток лије,
Слушао сам пјесму слатку,
Што је мали булбул вије.
Слушао сам и опчаран
Често пута ја бих сио
У мекану дјетелину,
Те се пјесмом заносио.
Али јутро, кад сам чуо
Твоје гласе, чедо моје,
Од млађаних, врелих груди
Отргло се срце моје.
Отргло се и отишло
Са рајскијем гласом твојим,
И пред тобом ја без срца
Ево, мила, сада стојим!
Ох, врати ми срце моје,
Ил’ му гдјегод кутак пружи
У анђелским твојим груд’ма!
— Б’једни Осман, да не тужи.
