На омари

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
На омари
Писац: Милета Јакшић





        
НА ОМАРИ

Одахните груди! Стани ного моја!
Куд ћеш по времену пламена и зноја?

Гори сунце, пламте ражарени зраци,
С обзорја се дижу олујни облаци.

Срце једва бије, зној ми капље с чела
А још је далеко до мојега села,

Већ гром тихо гуди на западу тамо —
Ајде да у чарди мало причекамо,

Јер пре два три лета, кад сам туна мино,
Ту је поред хлада било добро вино.

Служио га тада један цветак мио,
Еј, ал цвет је онда тек пупољак био,

Ком сам ипак с жаром песмицу написо
Ал јој дете није разумело смисо.

Сад су процветали обрашчићи њени,
Ко међ златним житом орашак румени.

Можда сад немирна све за мене пита
И уздише крадом, кад стихове чита.

Ко зна можда кад ме упозна и види
Од тајне ће жеље и да се застиди,

Ал ће дати да јој љубим усне, веђе,
Све док жега мине и док бура пређе.



Извор[уреди]

  • Милета Јакшић: Песме, СКЗ, Београд, 1922, стр. 21


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 84 године.