На одру брата Јефтана
Тичице те зову, ено поју гласи;
Цвјетићи те желе, пољане и врела,
И сеја би тебе загрлити хтјела,
Па цвилећи тужно чупа своје власи,
Но ти мирно ћутиш, наша надо свела.
Прекрштене руке. Откуцали часи...
Твоје блиједе усне тихи осмјех краси,
А сан мирни пао преко твога чела.
Као да си млађан загрлио лиру,
Па њежно попјеваш потоку и виру,
Прољећу и цвијећу, младости и срећи;
Кô да не знаш, брате, јао брате, јао,
Да је бијели данак са твога неба пао,
И да ћеш са њиме у гроб хладни лећи...
На Петровдан 1896.