На мору Јегејскоме

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу
Војислав Илић
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


На мору Јегејскоме
Писац: Војислав Илић


Војислав Илић1.jpg

На цветној обали морској, становник далеких гора,
Ја слушам потмули ропот Јегејског сињега мора.
Преда мном пространство пукло... Сведоци вековаславни.

Са дна се подижу морског Олимпа висови тавни.
Миртове шумице тамо свештене обале крију,
И сањалачки шумно таласи подножја бију.
Тамо, у подне жарко, клефта уморни спава,
И слађе мирише цвеће и шуми пучина плава
   И славуј весело пева,
Да клефте сурова душа, у чудном заносу своме,
   Љубавне ноћи снева.
О завичају цветни, мудрости и вечне славе,
Где светла царица југа са цветног диже се трона
На пепелишту своме. И храбри синови твоји,
Уз громке ударе лира и Риге и Бајрона,
Сплетоше безбројне венце међ венце победа своји'.
   Где, у сусрет дана бела,
   Уздишући Филомела
   Чека да се јави с неба
   Колесница зрачног Феба;
Где пастир, окићен венцем, с пастирком иђаше сретно
   У град и поље цветно;
Истина божанска лежи у древној прошлости твојој,
Кад дух слободан беше. Где сада замишљен стојим,
Од раног детињства свога ја сам, у души својој,
Блудио по истом крају, по цветним пољима твојим.
   Историја силних страсти
   То је бурна младост моја,
   дивља, као игра вала;
   Бунтовничка, раскалашна
   Права смеса разних чуда,
   Полу—умна, полу-луда,
   Као игра карневала.
Али је протекла младост, и сумња опака више
Не потреса ми душу. Ја тражим склоништа сада,
Где тиха, миртова шума спокојством и негом дише,
   И скромни Химен влада.
Но ко верује мору, на коме замишљен стојим,
Кад изненада почне страшан и грозни бој?
Шуми, О шуми море! У дубинама твојим
   Ја дух огледам свој.

Солун, 20. фебруара 1889.

Извори[уреди]

  • Војислав Илић: Лирско песништво, страна 111, 2. књига, Вук Караџић, Београд.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 125 година.