Na moru Jegejskome
| Na moru Jegejskome Pisac: Vojislav Ilić |
Na cvetnoj obali morskoj, stanovnik dalekih gora,
Ja slušam potmuli ropot Jegejskog sinjega mora.
Preda mnom prostranstvo puklo... Svedoci vekovaslavni.
Sa dna se podižu morskog Olimpa visovi tavni.
Mirtove šumice tamo sveštene obale kriju,
I sanjalački šumno talasi podnožja biju.
Tamo, u podne žarko, klefta umorni spava,
I slađe miriše cveće i šumi pučina plava
I slavuj veselo peva,
Da klefte surova duša, u čudnom zanosu svome,
Ljubavne noći sneva.
O zavičaju cvetni, mudrosti i večne slave,
Gde svetla carica juga sa cvetnog diže se trona
Na pepelištu svome. I hrabri sinovi tvoji,
Uz gromke udare lira i Rige i Bajrona,
Spletoše bezbrojne vence međ vence pobeda svoji'.
Gde, u susret dana bela,
Uzdišući Filomela
Čeka da se javi s neba
Kolesnica zračnog Feba;
Gde pastir, okićen vencem, s pastirkom iđaše sretno
U grad i polje cvetno;
Istina božanska leži u drevnoj prošlosti tvojoj,
Kad duh slobodan beše. Gde sada zamišljen stojim,
Od ranog detinjstva svoga ja sam, u duši svojoj,
Bludio po istom kraju, po cvetnim poljima tvojim.
Istorija silnih strasti
To je burna mladost moja,
divlja, kao igra vala;
Buntovnička, raskalašna
Prava smesa raznih čuda,
Polu—umna, polu-luda,
Kao igra karnevala.
Ali je protekla mladost, i sumnja opaka više
Ne potresa mi dušu. Ja tražim skloništa sada,
Gde tiha, mirtova šuma spokojstvom i negom diše,
I skromni Himen vlada.
No ko veruje moru, na kome zamišljen stojim,
Kad iznenada počne strašan i grozni boj?
Šumi, O šumi more! U dubinama tvojim
Ja duh ogledam svoj.
Solun, 20. februara 1889.
Izvori[uredi]
- Vojislav Ilić: Lirsko pesništvo, strana 111, 2. knjiga, Vuk Karadžić, Beograd.
|