На ливади у дно Перовића,
Ђе ми кажу девет Атлагића;
Сваком сека ужину носаше,
Сваком носи питу и погачу,
Али-бегу вино и ракију. 5
Кад је браћи на ливади била,
Под чадоре бегу Али бегу,
А Али-бег тихо разговара:
„Злато секо, да лијепа ти си,
Да ми није од Бога грехота, 10
А од људи велика срамота,
Сад бих теби обљубио лице!“
Врисну, цикну лијепа ђевојка
И побјеже своме б’јелу двору;
Љуто куне бега Али-бега: 15
„Е нека те, беже Али беже,
Ведро било, а наоблачило се,
Из облака муње и громови,
Удриле те, брате, на ливади,
Ниђе твога не остало трага, 20
Потље једна мукадема реса!“
На вратим’ је сусретала мајка:
„Хајр иншалах, моја шћери драга
А вели јој лијепа ђевојка:
„Муч’ не вичи, моја мила мајко! 25
Носим браћи ручак на ливаду,
Сваком носим питу и погачу,
Али-бегу вино и ракију;
Он је мени тихо говорио,
Да би моје лице обљубио. 30
Ја сам брата на ливади клела,
Да га удри из облака муња“.
У ријечи, коју говораху,
Ведро бјеше, па се наоблачи,
Из облака тиха киша нађе, 35
А у киши крупа пропадаше,
А у крупи муње и громови —
Ударише брата на ливади.
Мајка диже милом Богу руке:
„Мили Боже, на свачем ти фала, 40
Кад не виђех у двору белаја —
Сина зета, а шћерцу снашицу!“
