На ливади дели Мемагића,
ни кошеној, ни коњим ношеној,
туд Арапин вране коње пење,
Мемагића на мејдан зазива.
Мемагић му не смије изаћи, 5
већ му даје мито племенито,
обдан коња, а на ноћ дјевојку.
Ред допаде сури бедевији
и млађаној Мемагића секи.
Љуто цвили Мемагића сека: 10
— Нисам млада лица одгојила
да га љуби црни Арапине,
већ да љуби беже Исај-беже.
Она мисли да нико не чује,
ал’ то слуша беже Исај-беже. 15
Махом се је натраг повратио,
своме двору, остарјелој мајци:
— Расплети ми туру од перчина,
оплети ми ситне плетенице,
отвори ми зеленог сандука, 20
извади ми женско одијело!
Обуче се, што год љепше може.
Па он припе калдрмли дизију
те узима ноже оковане,
па их меће у џеп од кахвада, 25
припе печу, обуче фереџу
па узјаха на доброг парипа,
право иде под бор на ливаду,
под чадоре црном Арапину.
Из даљег га Арап угледао, 30
а још даље предањ ишетао.
Врло га је Арап дочекао,
на своје га мјесто посадио,
својим га је ћурком огрнуо,
чехрубарли чибук покучио, 35
шећерли му кахву доносио
па говори црни Арапине:
— О, дјевојко, црне очи имаш,
жив т’ Исај-бег, погледај ме њима.
— Жив ми, беже, хоћу зашто нећу! 40
Црним га је очим погледао.
Опет вели црни Арапине:
— О, дјевојко, бијеле руке имаш,
жив т’ Исај-бег, загрли ме њима!
— Жив ми, беже, хоћу, јера нећу! 45
Десном га је руком загрлио,
а лијевом ноже извадио,
одреза му са рамена главу
па је баци у торбу зобницу,
па појаха на коња крилата, 50
право лети Мемагића двору.
Ситно куца халком на вратима
па дозива танану робињу,
па јој даје торбицу зобницу:
— Ма, то подај младој ханумици, 55
ханумици Мемагића секи,
нека знаде да Арапа нема!
Саит Ораховац: Севдалинке, баладе и романсе Босне и Херцеговине. Сарајево: "Свјетлост", 1968. (Библиотека Културно наслијеђе Босне и Херцеговине), стр. 580-581.
