Na livadi deli Memagića,
ni košenoj, ni konjim nošenoj,
tud Arapin vrane konje penje,
Memagića na mejdan zaziva.
Memagić mu ne smije izaći, 5
već mu daje mito plemenito,
obdan konja, a na noć djevojku.
Red dopade suri bedeviji
i mlađanoj Memagića seki.
Ljuto cvili Memagića seka: 10
— Nisam mlada lica odgojila
da ga ljubi crni Arapine,
već da ljubi beže Isaj-beže.
Ona misli da niko ne čuje,
al’ to sluša beže Isaj-beže. 15
Mahom se je natrag povratio,
svome dvoru, ostarjeloj majci:
— Raspleti mi turu od perčina,
opleti mi sitne pletenice,
otvori mi zelenog sanduka, 20
izvadi mi žensko odijelo!
Obuče se, što god ljepše može.
Pa on pripe kaldrmli diziju
te uzima nože okovane,
pa ih meće u džep od kahvada, 25
pripe peču, obuče feredžu
pa uzjaha na dobrog paripa,
pravo ide pod bor na livadu,
pod čadore crnom Arapinu.
Iz daljeg ga Arap ugledao, 30
a još dalje predanj išetao.
Vrlo ga je Arap dočekao,
na svoje ga mjesto posadio,
svojim ga je ćurkom ogrnuo,
čehrubarli čibuk pokučio, 35
šećerli mu kahvu donosio
pa govori crni Arapine:
— O, djevojko, crne oči imaš,
živ t’ Isaj-beg, pogledaj me njima.
— Živ mi, beže, hoću zašto neću! 40
Crnim ga je očim pogledao.
Opet veli crni Arapine:
— O, djevojko, bijele ruke imaš,
živ t’ Isaj-beg, zagrli me njima!
— Živ mi, beže, hoću, jera neću! 45
Desnom ga je rukom zagrlio,
a lijevom nože izvadio,
odreza mu sa ramena glavu
pa je baci u torbu zobnicu,
pa pojaha na konja krilata, 50
pravo leti Memagića dvoru.
Sitno kuca halkom na vratima
pa doziva tananu robinju,
pa joj daje torbicu zobnicu:
— Ma, to podaj mladoj hanumici, 55
hanumici Memagića seki,
neka znade da Arapa nema!
Sait Orahovac: Sevdalinke, balade i romanse Bosne i Hercegovine. Sarajevo: "Svjetlost", 1968. (Biblioteka Kulturno naslijeđe Bosne i Hercegovine), str. 580-581.
