На гробу Живка Шилића
| На гробу Живка Шилића Писац: Владимир Васић |
На гробу Живка Шилића
слуш. I год. права, умро 17 маја ноћу
Под оштром косом смрти грозне,
Све један по један пада цвет,
Све један по један постаје жртва
Несите смрти, оставља свет.
Тек младој души што сине живот,
Тек што развије крила лет,
А већ јој рука грабљиве смрти
Одузме живот и земни свет.
Хеј, смрти клета, докле ћеш тако,
Докле ћеш цвелит' човечји род?
Докле ћеш невине жртве грабит'?
Грабежи твоје да л' видиш плод?
Хеј, смрти црна, зар није доста
Досад што узе твоја моћ?
Зар још не видиш да је од клетве
Образ ти црн, ка' црна ноћ?
Али ти ћутиш, не видиш ништа,
Неситост твоја и Живка зграби,
Под твојом косом он млађан паде,
Ах, паде Живко ка' цветак слаби.
У Зори бића тек што беше,
Тек што му сијат' поче свет,
А већ га рука твоја оте,
Главу му кити самртни сплет.
Тек коса рана што поче гајит'
Његову душу и духа лет,
А већ га нема, мртав је Живко,
У мају паде ка' мајски цвет.
У лепој нади тек што је углед'о
Где му се будућност златна спрема,
Тек што је хтео ступити к њојзи,
А већ га међ' живим више нема.
Ах, рано, рано, оде нам Живко,
Рано му зађе живота сјај.
О, рано смрт га отрже клета,
Рано му мину земни бај.
Но вечна правда уреди тако,
Раније позва к себи га там';
О, путуј, Живко! другова врлих
Там' има доста, неси ти сам!
Кратак је, кратак земни живот,
У вечност скоро сви ћемо, сви,
Вечни је живот тек прави живот,
А тамо заједно бићемо ми.
О, путуј, Живко! Спомен на тебе
Вазда ће грлит' млађану груд,
На гроб твој ћемо долазит' друзи,
Докле нас плоче не скрије студ.
Из гроба твога нићи ће цвеће,
Сузама залит' свак ће од нас,
Сузе ће тећи за тобом донде
Докле нас смрти не зовне глас.
А кад нас са овог нестане света,
Када нас вечност сједини тамо,
Заједно вечно там' ћемо живет',
Онда ће бити тек живот само!
У Београду.
Напомена[уреди]
Објављено у часописау "Световид", 1861, бр. 62.
Извори[уреди]
- Владимир Васић: Целокупна дела, Библиотека српских писаца, Издавачко предузеће " Народна просвета, Београд, страна 9-11.
|