На водама вавилонским
Блудим гробљем праотаца мојих,
Што су пали за слободу свету;
Месец сија и гробове злати,
А ветрови тужбалице плету.
Гроб до гроба. Ал' ту нема храма,
Равна делу, што им крвца доче,
Тамо стоје обнажене кости,
А онамо покрхане плоче.
Ал' гле, опет један цветак мали,
Где се смерно међ плочама крије,
И на њему две три капи сјајне, —
Ја бих рекô, да су сузе чије.
Да л' ту беше вила са планина,
Да другове убојнике жали?
Ил' је плакô унук оковани:
Што су залуд гинули и пали?
Ко би знао. Ал' ја немам суза,
Мене само један уздах кињи:
О, мој роде, мој витешки роде,
О, мој роде, ти кукавче сињи.
