Na vodama vavilonskim
Bludim grobljem praotaca mojih,
Što su pali za slobodu svetu;
Mesec sija i grobove zlati,
A vetrovi tužbalice pletu.
Grob do groba. Al' tu nema hrama,
Ravna delu, što im krvca doče,
Tamo stoje obnažene kosti,
A onamo pokrhane ploče.
Al' gle, opet jedan cvetak mali,
Gde se smerno međ pločama krije,
I na njemu dve tri kapi sjajne, —
Ja bih rekô, da su suze čije.
Da l' tu beše vila sa planina,
Da drugove ubojnike žali?
Il' je plakô unuk okovani:
Što su zalud ginuli i pali?
Ko bi znao. Al' ja nemam suza,
Mene samo jedan uzdah kinji:
O, moj rode, moj viteški rode,
O, moj rode, ti kukavče sinji.
