На Видовдан
| На Видовдан Писац: Лукијан Мушицки |
Memіnіѕѕe іuvabіt!
Да грозна серпском духу позоришта!
О мати беде, вечеро кнежева!
Уви, Лазаре, што ти рече!
Подиже неверу поред себе,
А благородну низврже душу, ах,
На вечно Сербом жалосну пагубу!
Он рече. Уста Милош, духа
Храброшћу, душе красотом, дика
Свег серпског рода; прси му с' волнују,
У духу расте намера гигантска.
Јунак не трпи подлу љагу.
Одлази. Ждрал нам га верни чека.
Ноћ испред њега бежи, а зорица
Пред њега спеши, — пут му осветљује.
Вук лажом кује браћи оков.
Њија се дрво свободе Сербом.
Цар Мурат лежи. С мачем у десници,
Назад горд спеши Обилић к својима.
Опет га реч задана врати
К султану. Гњечи му петом шију.
То не зна војска. Ослаби храбри дух.
Кнез силним словом зачас га подигне.
Већ вриште коњи; смртоносни
Севају мачеви; гину врази.
Ал' изневери паклени пород, Вук.
Непоколебим остаје духом кнез,
Па крепком мишцом крвожедне
Османске душе у тартар шиље.
Но силам' људским предел је положен.
Јунаци серпски до тога текоше
За пример свету. Судба чрна
Шатор пред Муратов тешком руком
На смрт нам води кнеза и Милоша.
Сам Гениј плаче, гладећи погрешке
Две. Милошеву лепо правда,
Пак је приписује начас кнезу.
С тог снима; меће прси на Вукове,
Доброту кнеза хитро обманувше.
На чело реже печат стида,
Клетви га народној навек даје.
Ви не можете Милоша, ледене,
О, прси, судит! Чувство је судац ту.
Не знате шта је восторг душе.
Обзире с' владетељ, херој лети.
Ум хладни оног води, а овога
Кипеће серце, храбра и десница.
На друштво чекат не зна ова;
Изводи достојна себи чуда.
Божество нам је душа у телу; а
Дубоко чувство чесног и краснога
Чист образ његов. Милошеве
Силе су огњене слуге оног.
Та Милоши би, лаж да не сплете Вук,
Скиптр задржали несрећне Сербије.
Бар позно, Серби, уч'те с' ценит
Нравствене Милоше, лаж дознават.
15. јунија 1817.
Извор[уреди]
- Лесковац Младен, Антологија старије српске поезије, Матица српска, СКЗ, Нови Сад, 1964, стр 133-134
|