Na Vidovdan
| Na Vidovdan Pisac: Lukijan Mušicki |
Memіnіѕѕe іuvabіt!
Da grozna serpskom duhu pozorišta!
O mati bede, večero kneževa!
Uvi, Lazare, što ti reče!
Podiže neveru pored sebe,
A blagorodnu nizvrže dušu, ah,
Na večno Serbom žalosnu pagubu!
On reče. Usta Miloš, duha
Hrabrošću, duše krasotom, dika
Sveg serpskog roda; prsi mu s' volnuju,
U duhu raste namera gigantska.
Junak ne trpi podlu ljagu.
Odlazi. Ždral nam ga verni čeka.
Noć ispred njega beži, a zorica
Pred njega speši, — put mu osvetljuje.
Vuk lažom kuje braći okov.
Njija se drvo svobode Serbom.
Car Murat leži. S mačem u desnici,
Nazad gord speši Obilić k svojima.
Opet ga reč zadana vrati
K sultanu. Gnječi mu petom šiju.
To ne zna vojska. Oslabi hrabri duh.
Knez silnim slovom začas ga podigne.
Već vrište konji; smrtonosni
Sevaju mačevi; ginu vrazi.
Al' izneveri pakleni porod, Vuk.
Nepokolebim ostaje duhom knez,
Pa krepkom mišcom krvožedne
Osmanske duše u tartar šilje.
No silam' ljudskim predel je položen.
Junaci serpski do toga tekoše
Za primer svetu. Sudba črna
Šator pred Muratov teškom rukom
Na smrt nam vodi kneza i Miloša.
Sam Genij plače, gladeći pogreške
Dve. Miloševu lepo pravda,
Pak je pripisuje načas knezu.
S tog snima; meće prsi na Vukove,
Dobrotu kneza hitro obmanuvše.
Na čelo reže pečat stida,
Kletvi ga narodnoj navek daje.
Vi ne možete Miloša, ledene,
O, prsi, sudit! Čuvstvo je sudac tu.
Ne znate šta je vostorg duše.
Obzire s' vladetelj, heroj leti.
Um hladni onog vodi, a ovoga
Kipeće serce, hrabra i desnica.
Na društvo čekat ne zna ova;
Izvodi dostojna sebi čuda.
Božestvo nam je duša u telu; a
Duboko čuvstvo česnog i krasnoga
Čist obraz njegov. Miloševe
Sile su ognjene sluge onog.
Ta Miloši bi, laž da ne splete Vuk,
Skiptr zadržali nesrećne Serbije.
Bar pozno, Serbi, uč'te s' cenit
Nravstvene Miloše, laž doznavat.
15. junija 1817.
Izvor[uredi]
- Leskovac Mladen, Antologija starije srpske poezije, Matica srpska, SKZ, Novi Sad, 1964, str 133-134
|