Наше добро5
Жарко сунце, на високо ти си,
Сјајно ли је твоје жарко лице!
Фрушко поље, пошироко ти си!
У теби ми свако добро кажу:
Часне славе, слатке мирисове,
Свету гору, ђе нам тамјан расте,
Млоге цркве, ђе нам славно служе,
Непрестано од вијека славно;
А кандила сама се прислуже,
Вишња слава вазда се подиже,
То је понос српскога народа,
Који слави крста од три прста.
А ево ти љепшег одговора:
Сва Србија и славна Русија,
Којано се славно прославила,
Часном крсту барјак повисила,
На све стране позлатила гране,
За племена и српског сјемена,
Да се Руси славе и поносе,
У вијеку по свему свијету;
Пак и она ловна Гора-Црна,
И она се добро обренула,
И јунаштво своје поменула,
Мали барјак, а млого јунаштво,
Извор врело српскога народа,
Слава, понос рода и порода!
А ти, Босно и Херцеговино!
Благо теби, земљо поносита!
Кад си славе и јунаштва сита,
Те се имаш поносити чиме,
Црном-Гором, што јунаке рађа,
Све јунаке сиве соколове,
Који славу на захвалу хране,
Црну-Гору на јунаштву бране,
Црногорци вазда сте јунаци,
Не жалите прољевати крвцу,
За крст часни и вјеру хришћанску,
Јунаци сте, по томе се знате,
Што за зулум никакав не знате,
Ко што трпи под Турцима раја,
Којано је останула тавна,
Од Косова, од цара Лазара,
Цар Лазара славна господара;
Турчин иште, што у двору имаш,
Љуто туче, у тамницу вуче;
И ти би се јади прегорели,
Али ево и горијех јада,
Наше цуре и невјесте младе
Туре води и љуби им лице,
И погани освјештану крвцу,
Што нам вјера поднијет не море,
Нит' то Србин прегорети море,
Већ је дошло да с' бјежи у горе,
Међу Турцим живљет се не море,
Боље ј' Србу мушки погинути
Него своју вјеру поганити,
У невјерству у турском поганству.
