Наша срца су венчана, али смо премлади
| Наша срца су венчана, али смо премлади (1918) Писац: Џорџ Орвел |
| Написано 1918, Орвел се потписао својим именом као "Ерик Блер". |
НАШИ УМОВИ су венчани, али смо премлади
За брак по обичајима овога века
Када се родитељски дом сваки огради у посебном кавезу
А певају се само песме заслужне.
Прошлих времена, када су средњевековне шуме биле зелене,
Бебе су биле верене, и то вереничко време.
Сетите се Ромеа у љубави и тузи—
Ти звездани љубавници — Јулија је имала четрнаест.
Прошлих времена, пећински човек поред своје новопронађене ватре
Одмарао се поред свог друга у мирису дима од дрвета.
Код сопствене ватре одморићемо се задовољни
Педесет година отад чувајте веру са жељом срца.
Сећаћемо се, када нам коса буде бела,
Ових облачних дана откривених у блиставој светлости.
На енглеском језику[уреди]
OUR MINDS are married, but we are too young
For wedlock by the customs of this age
When parent homes pen each in separte cage
And only supper-earning songs are sung.
Times past, when medieval woods were green,
Babes were betrothed, and that betrothal brief.
Remember Romeo in love and grief—
Those star-crossed lovers—Juliet was fourteen.
Times past, the caveman by his new-found fire
Rested beside his mate in woodsmoke’s scent.
By our own fireside we shall rest content
Fifty years hence keep troth with hearts desire.
We shall remember, when our hair is white,
These clouded days revealed in radiant light.