Наход (трагедија у пет чинова)/4

ПРВИ ЧИН

◄ III

IV

V ►

IV

СВИ, СЕМ ВЕЈВОДЕ ПАЛМАНА

Д’ АРТЕВЕЛД (Момиру): Мало час превасходство рече, да си ти, витеже, уз царско колено, а војвода Палман објави да ће Цара пратити српска властела. Зар нећеш и ти с њима?
МОМИР: Та част ми не припада, витеже, А не бавим се стрелом, те не идем у лов.
КАСТАРЕЛ: Зар нећеш ни у лов?
МОМИР: Не! Запослен сам, а посао ми је прешан. Саборно је доба, па морам довршити превод синтагме Матије Властарија.
(Први знак рога чује се са града)
ПОНДЕБОА: Први знак, господо! (Општи покрет).
Д’ АРТЕВЕЛД: Роберте, где си?
ВОЈВОДА ПАЛМАН (Виче напоље): Притежите колане! (Још један глас напољу понавља Палманову наредбу: „Притежите колане!“)
ДЕ БРОЊАР: Филипе!
ВОЈВОДА ПАЛМАН (Напоље): На места псари и соколари! (Жив покрет. Псари и соколари одлазе десно.)
Д’ АРТЕВЕЛД: Ајаксе, буди горд! Роберте, стрвино, пази, не затежи узицу!
ДЕ БРОЊАР (Својој слузи): Филипе, спусти на коњу стремнике и простри по седлу тигровину!...
БАЛДЕМАРО (Својој слузи који је држао његов мач.): Дај мач овамо! Паши га! (Слуга му паше мач.)
ПОНДЕБОА (Својој слузи.): Адемаре, овамо! Стегни ми остругу! (Ставља ногу на камен, слуга клекне и стеже му остругу.)
КАСТАРЕЛ (Никифору.): Зар ти, превасходни кирије, нећеш са нама у лов?
НИКИФОР: То није занат мој!
КАСТАРЕЛ: Па ипак, као царев гост?
НИКИФОР: Ја сам царев гост у двору, а не у планини!
(Други знак.)
ВОЈВОДА ПАЛМАН (Долази с десна.): На места витези! Пењте се одмах у седла!
(Одлази у град. Жив покрет међу свима. На бедему се појављују Јелена, Гроздана и Урош. Сви скидају дубоко капе и полазећи, поздрављају царицу узвицима : „Вив л Императрис!" — „Живела царица!“ „Евива Императриче! “ Царица љубазно поздравља и витезови се разилазе на лево где их очекују коњи. На сцени остају само Никифор и Момир. Никифор се повукао и оштро мотри погледе које измењују Момир и Гроздана.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.