Наход (трагедија у пет чинова)/15
VI
ПРЕЂАШЊИ без НИКИФОРА
НОВАК (После извесне паузе.): Тај нам, боме, лепо очита!
АЛТОМАН: Поумих једном да спустим руку на мач, ал’ се уздржах, јер, канда, збори истину.
ВУКАШИН: Зар му верујеш?
МЛАДЕНОВИЋ: Чиме вас то, господо, Грк толико расрди?
ВУКАШИН: Кад будемо пред господарем ти ћеш чути моју реч а, верујем, и пристати уз њу.
АЛТОМАН: Јер, одиста, ако ћемо ту реч повести, морамо је повести у име властеле.
НОВАК: Та што не кажете војводи о чему је реч. (Младеновићу). Никифор, Кантакузенов, враћа се у Византију, те поведосмо реч шта ће однети и какво мишљење о нама казати своме Императору. И што нам рече, зло је; још горе, ако такво мишљење допре до суседних дворова,
МЛАДЕНОВИЋ: Шта вам рече?
ВУКАШИН: Никифор рече, кад стигне у Византију, и Император га запита о приликама на двору српскоме, он ће рећи: на српском двору српска властела нема реч. Ни углед, ни порекло, ни године, ни искуство на двору српскоме није старије од речи и савета једнога дечка — никоговића, с којим господар српски дели бригу државну па — можда и власт.
МЛАДЕНОВИЋ: То му није празна реч. Грк вам је казао истину, коју ја давно видим и говорио сам вам о том, али ви не хтедосте ме послушати. У два маха сам говорио и господару о унижењу које се властели наноси. Поцрпео је, вели, знање у Византији. Није он сам и друга деца била су на школама у Византији, слао их је сам цар. Па онда, где су деца која су се учила у Дубровнику? Зар нису и она донела собом знање и мудрост? А то су још деца властелинска, а не никоговићи и находи. Где су синови војводе Дејана, којима се не може спорити знање и мудрост, где је мој Гргур, па твој Андрија и Марко?
ВУКАШИН: Не велим за Марка, он се већ од књиге одбио; не велим ни за осталу децу што их наброја — ал’ велим за нас: где смо ми?
АЛТОМАН (Младеновићу): Ти се већ срдиш, војводо, на ово што си чуо, а шта ћеш рећи тек на оно што ћеш чути још?
МЛАДЕНОВИЋ: Зар још што грђе?
АЛТОМАН: Никифор вели: Момир сад даје само савете, а сутра ће господарити у држави,
МЛАДЕНОВИЋ: Ако изумремо сви. Зар никоговић и наход себарски испред нас?
ВУКАШИН: Биће нам вели раван, а можда и виши, те ћемо му се још и покоравати.
МЛАДЕНОВИЋ: Ма говорите јасније; да ли раван пореклом, а чим тек виши?
ВУКАШИН: Биће царски зет!
МЛАДЕНОВИЋ (Запрепашћен): Наход?
ВУКАШИН: Он!
МЛАДЕНОВИЋ: Ти говориш да ми само срџбу пооштриш? (Осталима). Тврди л’ то још ко?
АЛТОМАН: Тврдим и ја!
МЛАДЕНОВИЋ (Новаку): И ти, чдсна старино?
НОВАК: Тако сам од Грка чуо!
МЛАДЕНОВИЋ: Тада нам, господо, остаје једно: да још сад, при првом сусрету, повадимо мачеве и да их пред самим царем скрхамо.
АЛТОМАН: Јер срам би био и даље их носити.
НОВАК: Ја велим, војводе, не журте са одлуком. Можда зло није тако блиско, ни тако велико. Господар је разборит и неће олако пасти у чије замке, нит преко колена што прекрхати. Ствар је толико крупна, да ја не могу на голу реч Гркову веровати да је истина.
МЛАДЕНОВИЋ: А ја верујем и казаћу вам зашто верујем, јер сад ми је тек јасно оно што некад нисам разумео. О прошломе сабору, беше се повела реч о удаји Царичице на двору албанском за младог кнеза Ђорђа Топију, и рекоше тад: није бивало, те неће бити ни од сад, да царичица иде из земље. Удаће се, рекоше, овде за кога од наше властеле. Кад сам то чуо, закуцао сам на царска врата ја. Рекох, властелин сам и знан и чувен и велики, у мене је син Гргур. Нико од вас неће рећи да би он био недостојан царски зет. (Јача пажња међу осталима) Закуцао сам; али царска ми се врата не отворише. Доцније чух од господина Оливера, да је и он разговарао са Госпођом Царицом о младом Лазару, који је такође пожелео бити царски зет, па и њему врата осташе затворена.
АЛТОМАН: Два тако часна племића, Бранков Гргур и Прибчев Лазар, нису достојни да буду царски зетови; са Топијом се нисмо ородили, јер, веле, не бива да Царичица иде из земље. Е, па онда: ко? Је ли теби јасно сад, војводо Новаче, да је грк ствари добро видео?
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 86 година.
|